Mađarski premijer Viktor Orban ponovo je postao kamen spoticanja za Brisel - ovaj put blokirajući proceduralni korak za ulazak Ukrajine i Moldavije u Evropsku uniju. Ali zanimljivo je za nas opravdanje koje je upotrebio: da bi ubrzano otvaranje pregovora s Kijevom poslalo „pogrešnu poruku Srbiji i drugim zemljama Zapadnog Balkana koje godinama čekaju na red“.

Orban je sprečio svih 27 članica da pošalju zajedničko pismo Evropskom savetu i Komisiji, a insistirao je i da se izbriše formulacija da članstvo treba da dođe „što je moguće pre“. Drugim rečima, zaustavio je voz za Ukrajinu i Moldaviju baš kada su one htele da otvore svih šest pregovaračkih klastera do sredine jula.

I tu dolazi deo koji Balkan treba dobro da čuje. Orban je pomenuo Srbiju, Albaniju, Crnu Goru i Makedoniju kao kandidate koji „zaslužuju“ pažnju pre nego što Kijev preskoči napred. Zvuči kao solidarnost. Ali da li zaista jeste? Kad jedan lider koristi naš region kao argument da uspori nekog drugog, pitanje je da li to pomaže nama ili samo služi njemu u njegovim obračunima s Briselom.

Zemlje Zapadnog Balkana čekaju u redu pred EU toliko dugo da je čekanje postalo deo identiteta - kao na šalteru u opštini gde se broj nikad ne menja. Da li se Orban zaista brine za naše mesto u redu, ili samo koristi naše ime kao izgovor? Istorija regiona uči da kad veliki govore u naše ime, retko je to zbog nas.