Postoji deo portugalskog Atlantika koji turisti vide samo iz aviona na putu ka Albufeiri - i baš zato je još uvek netaknut. Od Setubala do Kabo de San Visentea pruža se preko 140 kilometara plaža, belih sela i stena koje padaju pravo u okean. Ovo nije razgledničarska Portugalija. Ovo je ona divlja.

Putovanje počinje u Setubalu, na svega 45 minuta kolima od Lisabona. Ovde se iznajmi vozilo i kreće se duž obale, ali pre toga vredi izaći na vodu: u ušću reke Sado živi jedna od retkih stalnih kolonija delfina u Evropi. Smaragdno-zelena boja vode nije fotošop - dolazi od visoke koncentracije fitoplanktona.

Poluostrvo Troja nudi preko 45 kilometara plaža. Na Praja da Tore možeš da jašeš konja kroz pesak i pirinčana polja puna roda. Malo niže je Porto Kovo, šarmantno selo sa okrečenim kućama ponovo izgrađenim posle velikog zemljotresa iz 1755. godine. Odavde počinje prirodni park Kostina Visentina - 110 kilometara zaštićene obale, jedne od najbolje očuvanih u Evropi.

Vila Nova de Milfonteš te dočekuje belim kućama i plavim detaljima tamo gde se reka Mira uliva u more. Napušteno ostrvo Peseheiro nekada je krilo Kartaginjane, Rimljane i pirate, a još uvek ga čuva tvrđava iz 17. veka. Zambuželjra do Mar visi dramatično nad stenama, a kod Odeseiša počinje Algarve - mesto gde možeš da plivaš i u reci i u okeanu istog dana.

Među plažama koje vredi zapamtiti su Morgavel, Samokeira, Bordeira, Amado - omiljena među surferima - i Almograve, poznata po zalascima sunca. A kraj puta je Kabo de San Visente, najzapadnija tačka kopnene Evrope, gde sunce tone u divlji Atlantik sa ogromnih stena sa starim svetionikom na vrhu.

Zašto je ova obala ostala ovako prazna, dok se susedni Algarve davi u betonu i hotelskim kompleksima? Možda zato što je neko na vreme odlučio da je zaštiti umesto da je rasproda. Pouka koju Balkan i dalje uporno odbija da nauči, dok poslednje divlje plaže pretvara u parkinge.