Stan od preko 200 kvadrata u najskupljem delu Madrida, potpuno preuređen, a najupečatljivija stvar u njemu nije nijedan predmet. To je materijal - svetli hrast, koji se ponavlja od ulaza do poslednje spavaće sobe i drži celu kuću zajedno bez da se nameće.

Projekat vodi studio Haruti Interiorismo, a iza njega stoji Marija Seman Harutinijan. Njena rečenica o drvetu najbolji je opis celog posla: „Drvo ima tu tihu sposobnost da transformiše kuću bez da se nameće.” I druga, koja je praktična pouka: „Ključ je da se kombinuje sa drugim materijalima, bojama i teksturama.”

Ono što vredi kopirati nije nameštaj, već odluka doneta pre nameštaja. Nisu srušili sve. Originalni prozori su ostali. Podno grejanje je ostalo. Klimatizacija je ostala. Obnovljeno je ono što ne radi, ne ono što izgleda staro. To je jedina renovacija koju kod nas niko ne radi, zato što „ako već počinjemo, da uradimo sve” - rečenica koja udvostručuje troškove i retko poboljšava kuću.

Paleta je namerno sužena: slomljeno belo, peščani tonovi, prirodni tekstili. Materijala je nekoliko i ponavljaju se - mermer Calacatta Viola, laneni zidni oblog, ručno izrađena keramika i rebrasto staklo u crnim ramovima. Svaki od njih pojavljuje se u više prostorija, što je razlog zašto stan deluje kao jedna celina, a ne kao niz soba napravljenih u različitim godinama.

Dnevna soba je zadržala klasične molduje, ali su oni ugrađeni tiho, bez pretvaranja prostorije u scenu. Kamin je čistih linija i sa drvenom osnovom, i upravo je on tačka na kojoj oko zastaje. U trpezariji je zaobljen drveni sto i pod u riblju kost, sa ugrađenim osvetljenjem - kombinacija koja se kod nas smatra „starom”, a u ovoj kući izgleda kao odluka, ne kao nasleđe.

Multifunkcionalna soba je mesto gde je ideja najupotrebljivija za manji stan. Kontinuiran drveni element nosi i plakare, i radni sto, i police - jedno stolarsko rešenje umesto tri kupljena komada. Od dnevnog dela je odvajaju vrata sa staklenim tablama u crnim ramovima, koja propuštaju svetlost a ipak zatvaraju prostor. To je tačno suprotno od otvorenog plana u kojem ništa ne može da se zatvori kada neko radi.

Biblioteka je izvedena kao mreža preko celog zida, sa zaobljenim nameštajem i mekim tekstilima ispred nje. Kuhinja je svedena na dve radne površine, a postojeći elementi su adaptirani i ugrađeni umesto bačeni. Na ulazu je drvena konzola sa mermernom pločom, laneni oblog ispod nje, cevaste aplike sa obe strane i ogledalo nepravilnog oblika - četiri predmeta koja prave ulaz, umesto deset koja prave haos.

Gostinsko kupatilo je najsmeliji deo: tekstilni oblog sa teksturom, cilindrični umivaonik na postamentu sa podnim baterijama, drveni akcenti, crni detalji i drvene letve koje se penju po plafonu. Glavno kupatilo ide u suprotnom smeru - drveni element za toplinu i ručno izrađena keramika na zidu, sa minimalnim brojem materijala.

Spavaće sobe pokazuju razliku između poručenog i kupljenog. Glavna je u japandi duhu, sa providnim zavesama koje filtriraju svetlost i plakarima po meri. Druga ima uzglavlje od drveta i tekstila sa umetnutim mermerom Calacatta Viola i viseće noćne stočiće sa ugrađenim svetlom. Dečja ima krevet na podijumu sa ugrađenim prostorom za odlaganje. Gostinska - organsku formu kreveta i vertikalno uzglavlje od tekstila i drveta.

Harutinijan kaže da je svaka prostorija dizajnirana prema potrebama stanara, ali sa zajedničkim jezikom kroz ceo stan. I da proces uvek počinje tablom sa materijalima, gde se testiraju kombinacije dok se ne nađe prava. To je korak koji se kod nas redovno preskače - kupi se pločica, pa se traži šta joj odgovara, pa se kupi još jedna, i na kraju kuća izgleda kao spisak kupovina, a ne kao odluka.