Neke svadbe se pamte po glamuru, druge po detaljima koji pričaju priču stariju od samih mladenaca. Svadba Kleo fon Adelshajm, glumice i baronese, sa princom Francom Albrehtom cu Otingen-Špilberg, iz druge je grupe. Održana u Bavarskoj, okupila je deo nemačkog i evropskog plemstva, a u centru pažnje bila je tijara stara više od jednog veka.

Upravo ta dijadema porodice Otingen je srce priče. Ukrašena nizom velikih geometrijskih rozeta od dijamanata i datirana krajem 19. i početkom 20. veka, ona tradicionalno prelazi s princeze na princezu u ovoj familiji. Staviti na glavu nakit koji su nosile generacije pre tebe nije modna odluka - to je čin pripadnosti, način da nevesta postane karika u lancu koji traje vekovima.

Ni haljina nije zaostajala. Italijanska dizajnerka Luiza Bekarija izradila je romantičnu haljinu od vezene organze, a Kleo je otkrila brend tokom jedne posete Milanu sa prijateljicom Beatriče Boromeo - koja je kasnije bila i gošća na svadbi. Za večernju proslavu imala je i drugu haljinu, ručno vezenu, a cipele Džimi Ču nosile su ugravirane inicijale para s unutrašnje strane. Sitan detalj koji niko ne vidi, ali koji mladenci znaju.

Ovakve svadbe lako je odbaciti kao igračku bogatih, i delimično su upravo to. Ali iza raskoši ima nešto što i na našim prostorima dobro razumemo - težina tradicije, važnost porodičnog nakita koji se prenosi, osećaj da svadba nije samo zabava za jedan dan nego veza između prošlosti i budućnosti. Razlika je samo u tome što je kod jednih tijara dijamantska, a kod drugih bakina burma sve bogatstvo - ali značenje je isto.