Lukrecija Tabotto i Alehandro Hernando venčali su se 30. maja u crkvi „Sveta Barbara" u Madridu - istoj u kojoj su se venčali i mladoženjini roditelji 1991. godine. Među više od 150 gostiju bilo je i bivših političkih imena, ali u ovakvim pričama ne pamti se lista gostiju, nego detalji koje bira nevesta. A Lukrecija je izabrala priču, ne samo haljinu.

Venčanica je šivena po meri u Meksiko Sitiju. Imala je korsetni gornji deo koji naglašava figuru, cvetnu čipku nanetu i na grudima i na suknji, i obimnu, romantičnu donju polovinu koja se kreće sa svakim korakom. Čipka sa cvetnim motivom protezala se i po rukavima - detalj koji celu pojavu čini mekšom, bližom bašti nego pisti.

Veo je bio dug tri metra, obrubljen istom cvetnom čipkom i pričvršćen dijamantskom šnalom. Nakit je bio namerno diskretan - jednostavne dijamantske minđuše, ništa što bi se borilo za pažnju sa čipkom.

Ali najjači detalj nije bio ni haljina ni veo. Buket belih božura krio je medaljon koji je pripadao njenoj pokojnoj majci. To je onaj vid gesta koji se ne pravi za fotografije - pravi se za sebe, da bi neko koga nema ipak bio prisutan na najvažniji dan. U svetu gde su svadbe često nadmetanje u raskoši, upravo takvi tihi detalji ostaju da znače.

Frizura je bila jednostavna baletska punđa sa nekoliko slobodnih pramenova oko lica, a šminka prirodna, naglašavajući plave oči. Sve zajedno - čipka, božuri, skriveni medaljon - pričalo je jednu istu rečenicu: raskoš nije u tome koliko stvari koštaju, nego u tome koliko znače.