Kada se španska manekenka Nieves Alvarez venčala po treći put za istog čoveka, libanskog biznismena Bila Saada, on je kroz smeh dobacio: „Konačno, treći put se venčavamo!" Posle građanske procedure kod notara i pravoslavne ceremonije u grčkoj katedrali u Parizu, treće slavlje održano je na mestu koje pamti mnogo veće priče od jedne svadbe - u zamku Ferijer, nadomak Pariza.

Zamak je sazidan između 1855. i 1859. godine po narudžbini barona Džejmsa de Rotšilda, iz bankarske dinastije koja je oblikovala ekonomsku istoriju Evrope. Kada je angažovao britanskog arhitektu Džozefa Pakstona, instrukcija moćnog bankara bila je kratka i po meri njegovog ega: „Sagradi mi jedan Mentmor, ali dvaput veći." Rezultat je zamak okružen s 30 kvadratnih kilometara šume, s 80 gostinskih spavaćih soba i smeštajem za još 100 članova posluge. Kuhinja je bila odvojena od glavne zgrade, a toplu hranu prenosio je podzemni voz do trpezarija. Bogatstvo je oduvek znalo da bude i praktično i apsurdno u isto vreme.

Zamak su 1862. godine otvorili Napoleon III i njegova supruga, španska aristokratkinja Evgenija de Montiho. Ali zdanje je videlo i mračnije trenutke. Godine 1870, uoči francuskog poraza od Prusije, ovde se Bizmark sreo s francuskim ministrom Žilom Favrom i tražio predaju Alzasa i Lorene. Za vreme Drugog svetskog rata zamak su okupirali nacisti, a posle rata naslednici Rotšilda zapečatili su okupirano krilo. Istorija se ne briše renoviranjem - samo se zatvara iza jednih vrata.

Sedamdesetih godina dvadesetog veka baronica Mari-Elen de Rotšild vratila je zamak na svetsku mapu legendarnim zabavama. Godine 1971. priredila je proslavu stogodišnjice Marsela Prusta, na koju su došle princeza Grejs od Monaka, Odri Hepbern, Brižit Bardo i Elizabet Tejlor s Ričardom Bartonom. Fotograf Sesil Biton ovekovečio je goste obučene u Yves Saint-Laurent, Dior i Valentino.

Vrhunac je stigao 12. decembra 1972. godine, s legendarnom nadrealističkom večerom. Salvador Dali dizajnirao je ukrase za glavu - Odri Hepbern je napravio kavez za ptice, a domaćici impresivnu masku od jelena s očima što plaču suze od dijamanata. Tri godine kasnije bračni par Rotšild poklonio je zamak Univerzitetu u Parizu i preselio se u kuću koju je sagradio u okolnoj šumi.

Danas je kroz iste te salone prošla još jedna svadba, a zamak se ponovo pojavio u časopisima. Pitanje koje ostaje je drugačije: koliko ljudi danas uopšte pamti da iza raskoši stoji i jedna okupacija, i jedno zapečaćeno krilo, i jedna istorija koja nije bila samo balovi i dijamanti? Raskoš je lepa za fotografije. Ali priča je uvek složenija od kadra.