Ako ti neko kaže da tajna dugog i zdravog života nije u holesterolu, ni u struku, ni u plati - nego u tome koga možeš da pozoveš u tri sata ujutru - verovatno ćeš pomisliti da preteruje. A upravo do tog zaključka došla je jedna od najdužih studija o ljudskoj sreći koje uopšte postoje.

Reč je o istraživanju Harvarda o razvoju odraslog čoveka, započetom još 1938. godine. Skoro devet decenija naučnici su pratili stotine ljudi i njihove porodice kroz više generacija - šta su jeli, kako su radili, koliko su zarađivali, od čega su bolovali, kakve navike su imali. I na kraju, faktor koji je najsnažnije predviđao dugovečnost i blagostanje nije bio nijedan od tih - nego koliko se čovek osećao podržano od drugih oko sebe.

Robert Valdinger, psihijatar sa Harvarda i sadašnji direktor studije, kaže to bez okolišanja: „Dobri odnosi nas čine srećnijima, zdravijima i pomažu nam da živimo duže." Ne pare. Ne teretana. Odnosi.

Nauka iza ovoga sasvim je konkretna. Kada se čovek oseća podržano, telo proizvodi manje kortizola - hormona stresa - a više oksitocina i dopamina, koji se vezuju za osećaj sigurnosti i zadovoljstva. Drugim rečima, bliskost bukvalno smiruje organizam iznutra.

Ima još jedan detalj koji zaslužuje pažnju: nije broj prijatelja, nego njihov kvalitet. Jedno istraživanje Univerziteta u Arkanzasu pokazalo je da su prava bliska prijateljstva - ona gde možeš da se javiš u bilo koje doba - dizala samopouzdanje i smanjivala usamljenost mnogo više nego desetine površnih poznanstava. Pun telefon kontakata ne znači ništa ako nijedan od njih nije tu kad zatreba.

I tu je balkanski deo priče, onaj za koji nam ne treba studija da nam ga dokaže. Kod nas komšija koji ti nosi tepsiju kad si bolestan, rođak koji dolazi bez poziva, kafa koja traje tri sata - to je kapital koji drugi otkrivaju tek sada, u laboratoriji. Pitanje nije da li ga imamo. Pitanje je da li ćemo ga, u trci za svim drugim, sačuvati.

Valdinger dodaje još jednu važnu opomenu. Istraživanje Univerziteta u Oregonu pokazalo je da odnosi koji postoje samo preko ekrana ne mogu da zamene efekat živog, licem u lice kontakta. Bliskost traži vreme, prisustvo i zajedničke doživljaje - stvari koje se ne skidaju kao aplikacija.