Sa 75 godina, španska pevačica Paloma San Basilio zatvorila je koncertnu karijeru dugu preko pola veka - i umesto da se povuče u tišinu, uradila je suprotno: sela je da pravi bilans života, bez gorčine i bez straha od samoće.

Turneju "Gracias" završila je u Majamiju u aprilu ove godine, tačka na karijeru od preko 50 godina na sceni. Ali nije stala - sada nastupa u pozorištima širom Španije sa predstavom "Dulcinea", piše romane (treći, "Uxoa", tek što je izašao) i slika živim bojama. "Srećna sam što se sa 75 osećam ovako - sa entuzijazmom, sa energijom i sa zdravljem, još uvek sposobna da nosim složene tekstove", kaže ona.

Dom joj je stara seoska kuća u dolini Bastan u Navari, kupljena još 1999. i obnovljena sa poštovanjem prema njenoj istoriji. Ona je naziva "autobiografijom" - svaki ugao priča deo njenog puta. Ali iza tog mira ima bola: "Gubitak moje sestre, koja je preminula za vreme pandemije, značio je da sam izgubila svoj emotivni oslonac. Tada sam shvatila da mi treba mesto gde zaista mogu da dišem."

Njena razmišljanja o ljubavi zvuče kao nešto što vredi pročitati u svakom uzrastu: "Svaki čovek je već celina. Najzdravije veze stvaraju se između dvoje nezavisnih ljudi koji biraju da koračaju zajedno." A o samoći - "Nikad se nisam plašila da budem sama, jer mi je udobno sa samom sobom."

U kulturi gde se žena iznad određenih godina prečesto briše sa scene, priča San Basilio je tih bunt. Godine, kaže ona, "češće postoje u glavi nego bilo gde na drugom mestu". Balkan zna iste te bake koje sa sedamdeset pet i dalje drže kuću, porodicu i svoju pesmu - samo retko ih neko pita kako.