Dvadesetpetogodisnji Kleman Vandenkerhove nosio je najveci belgijski tajni teret od sesnaeste godine. Tada mu je majka, pevacica i manekenka Vendi van Vanten, rekla ko je njegov bioloski otac. Princ Loran. Kraljev brat. Covek cije prezime otvara vrata sirom Evrope, a njegovom sinu nije otvorilo nijedna.

Cetiri godine je cutao. „Taj tajni teret nosio sam kao kamen u grudima”, kaze Kleman. Prvi telefonski poziv ocu uputio je tek na dvadeset. Posle njega, kako kaze, osetio se slobodnim. To je recenica koju vredi zadrzati - ne slava, ne nasledstvo, nego olaksanje koje dolazi kada nesto konacno sme da se izgovori naglas.

Prica se obicno prepricava kao kraljevska pikanterija. Ali u njoj ima nesto mnogo blize nama od dvorskih hodnika. Kleman zivi sa anksioznoscu, napadima panike i mizofonijom - ekstremnom osetljivoscu na zvuke. U jednom restoranu u Barseloni, kako opisuje, ostao je paralizovan i nije mogao ni kasiku da podigne do usta. Hranila ga je devojka, kao dete.

Ta devojka se zove Gvadalupe Borero Fereira i do Belgije je stigla putem koji nijedan dvorac ne poznaje. Pobegla je od venecuelanske krize. Otac joj je bio vozac kamiona, majka je ni iz cega izgradila firmu za prevoz gradjevinskog materijala. U Belgiji je radila u pekari. Upoznali su se preko interneta, slucajno, bez da je ona imala pojma ko je on. „Bio je toliko lep i toliko Belgijanac”, kaze o prvom utisku.

Tu je poenta koju belgijski dvor nece komentarisati: zena koja je bez icega presla pola sveta zaljubila se u momka koji, uprkos kraljevskoj krvi, nema ni titulu ni mesto u tom svetu. Dvoje ljudi izvan sistema. Jedan je bezao od siromastva, drugi od cutanja. I oboje su stigli na isto mesto.

Intervju je napravljen u italijanskoj vili u Pulji, kod belgijskog novinara Tomasa Sifera. To je format na koji se dvorovi oslanjaju kada nesto mora da izadje, ali ne sme da izadje kao skandal - kontrolisana ispovest u lepoj scenografiji. Kleman opisuje oca kao inteligentnog i osecajnog. Covek koji ga je odgajio, Frans, suprug njegove majke, ostaje u drugom planu price, iako je on taj koji je pravio dorucke.

Kraljevske kuce sirom Evrope decenijama praktikuju istu vestinu: da priznaju taman toliko koliko je neizbezno. Da li priznanje potom nosi i obavezu, ili samo bolju naslovnu stranu? Kleman nema titulu, nema mesto u redu za presto i, sudeci po svemu, nema ni nameru da ih trazi. Ima devojku iz Venecuele i dijagnozu sa kojom se zivi svaki dan. To je prica. Ostalo je protokol.