Nemačka ima preko 12.000 jezera, a poslednjih godina taj broj raste. Ne zato što je padalo više kiše, nego zato što je neko rešio da vodom napuni rupe iz kojih je prethodno vadio ugalj. Region Lužica, oko 140 kilometara južno od Berlina i 60 kilometara severno od Drezdena, danas zovu „nemačkim jezerom Komo". Veštačka verzija, naravno.

Priča iza tog imena zanimljivija je od samog imena. Od sredine devetnaestog veka ovde se kopao lignit. Iz zemlje je izvađeno preko dve milijarde tona mrkog uglja, na dubinama do šezdeset metara. To znači da je region bio jedan od onih koje poznajemo i na Balkanu: pejzaž koji se jede iznutra da bi radila industrija, sa selima koja žive od rudnika i umiru sa njim.

Od rudnika do 23 jezera

Od sredine devedesetih, regionalna kompanija za rudarsku administraciju počela je postepeno da puni bivše kopove. Rezultat je vodeni sistem od 23 jezera na površini od preko 13.600 hektara, sa ambicijom da postane najveći veštački jezerski pejzaž u Evropi. Plan je da deset njih bude povezano plovnim kanalima. Od ovog leta, pet već jeste.

Prvo otvoreno za turizam bilo je Zenftenberško jezero, sa 1.300 hektara i sa plažama koje nose plavu zastavu za kvalitet vode. Ima pristanište otvoreno 2013. godine, mol dug 80 metara i stazu koja obilazi celu vodenu površinu, za bicikl, pešačenje ili rolere. Drugo, Gajersvalder, poznato je po vetrovima i po kajtsurfu, a njegova najfotografisanija slika je belo-crveni svetionik visok 18 metara sa kućicama iza njega, u kojima su smešteni hotel sa četiri zvezdice i restoran.

Odatle se, preko kanala Barbara, stiže do Partvicera, sa borovim šumama unaokolo i poluostrvom dugim dva i po kilometra koje jezero deli skoro na dva dela. Tu je i prva plutajuća kuća za odmor u celom regionu. Poslednje za plovidbu i kupanje otvorilo se Zedlicer, čiji je simbol čelična kula visoka trideset metara zarđale crvenkaste boje, koja namerno podseća na industrijsku prošlost. Sa tog vidikovca vide se tri jezera istovremeno.

Vino na padini i jedna istina o nasleđu

Kod jezera Grosrešen stoje tri kockaste zgrade povezane terasama, koje služe kao vidikovac i kao muzejski prostor za istoriju regiona. Do njih je porodična vinarija Vajnvobar, čiji je mali vinograd jedini u Brandenburgu zasađen na strmoj padini. Od 2012. godine tamo sade hibridne sorte otporne na gljivične bolesti, beru isključivo ručno i prave monosortna vina. Organizuju i obilaske sa degustacijom.

Ovo nije priča o plaži. Ovo je priča o tome šta radiš sa zemljištem kada industrija ode. Nemci su uložili trideset godina i veliki budžet da bi rudarske kopove pretvorili u vodenu površinu sa spiskom znamenitosti, hotelima i turističkom organizacijom koja broji posetioce. Balkan ima svoje kopove, svoje napuštene rudnike i svoje rupe u zemlji koje čekaju da neko odluči šta sa njima. Da li kod nas iko uopšte postavlja taj račun?

Jezero Zedlicer je, inače, dobilo i posebnu dozvolu da funkcioniše kao mesto za sletanje hidroaviona. Ambicija je jasna i ne krije se: žele da postanu luksuzna destinacija, kao pravo Komo. Za to će im trebati još mnogo, ali činjenica da je na dnu tih jezera nekada bio ugalj više se ne vidi sa vode.