Hejden Dejvis, 33-godišnji bivši britanski vojnik, predao se pre više od 18 meseci kada je stupio u ukrajinsku stranu legiju kao volonter. Sada priča svoju priču - i slika koja se oblikuje istovremeno je herojska i sramna: za čoveka, i za vladu koja ga je ispratila.

Zarobljen od ruskih snaga u Ukrajini, osuđen na 15 godina u kaznenom logoru pod optužbom „plaćeničke". Dejvis opisuje trenutke pred zarobljavanje: radio mu se polomio, partner mu je bio ubijen. „Morao sam da odlučim - ili da ležim i umrem, ili da uradim nešto. Polako sam se vukao 150 metara do oblasti koju sam poznavao. Ceo dan mi je trebao."

Skrivao se u podrumu dva meseca, sa štakama napravljenim od drveta i šinkom od grana. „Nikada u životu nisam osetio takvu bol." Kada su ga ruski vojnici otkrili, počela je sledeća etapa njegove tragedije: kazneni logor bez odgovarajuće medicinske nege, bez hrane, bez pomoći.

Britansko Ministarstvo spoljnih poslova tvrdi da održava „konzularni kontakt" sa porodicom Dejvisa i da je suđenje u ruskom sudu „neosnovano". To je diplomatska fraza koja bukvalno znači: „Ne pravimo mnogo za njega."

Politički aktivisti koji rade sa vojnim zatvorenicima opisuju stanje zapadnih boraca u ruskom plenu kao „izgladnjivanje". Humanitarna pomoć je hitna. I tu se otvara šire pitanje: vlade koje daju implicitnu podršku stranim volonterima u Ukrajini (a Britanija nije sama), kada će preuzeti i odgovornost kada oni budu zarobljeni?

Za Balkan ovo nije daleka priča. Mnogi naši ljudi - Srbi, Hrvati, Bosanci, Makedonci - bore se na obe strane u Ukrajini. Kada njih uhvate, vlade ih zastupaju kao „plaćenike", ne kao državljane. Dejvis nije prvi, i neće biti poslednji. Pitanje za domaće razmišljanje: ko od nas zna dogovor pre nego što uđe u tuđ vojni konflikt?