Postoji šuma u Portugalu koja je upravo dobila titulu kakvu na svetu imaju samo četiri mesta: sertifikovana terapeutska šuma. Prva na Pirinejskom poluostrvu. Zove se Busako, leži na oko 25 kilometara od Koimbre, a do nje se stiže preko Luza, banjskog gradića sa termalnom vodom.

Titula zvuči kao marketing, a brojke nisu. Sto pet hektara drži oko 250 vrsta drveća i žbunja, donetih sa svih strana sveta: himalajske jele, australijske akacije, japanska kamforova drveta, brazilske araukarije, sve to izmešano sa domaćim plutnjakom i crnikom. To nije šuma koja je sama izrasla. To je kolekcija koju je neko sadio vekovima.

Najstariji primerci to pokazuju najbolje. Eukaliptus donet sa Tasmanije zasađen je 1876. godine. Kedar na Busaku je još stariji, datiran u 1644. godinu, i danas je visok 26 metara. U ovom delu Evrope malo koja živa stvar ima tako dug neprekinut staž na istom mestu.

Ljudski sloj je jednako gust. Karmelićanski manastir osnovan 1628. godine, napušten 1834. Deset pustinjačkih ćelija, česme, vidikovci i srednjovekovne kapije. Bitka kod Busaka odigrala se upravo tu 1810. godine. I povrh svega toga, hotel „Palasio do Busako”, zidan između 1888. i 1907. godine u neomanuelinskom stilu po projektu Luiđija Maninija, koji iz daljine izgleda više kao scena nego kao zgrada. Ceo prostor je zaštićen kao nacionalni spomenik.

Ako ideš, maršruta je već iscrtana vekovima. Fonte Frija, izvor sa monumentalnim stepeništem, mesto je odakle svi počinju. Vale dos Fetos vodi kroz paprati. Ima veliko jezero, Via Sakru sa stanicama krsnog puta, i Kruz Altu na 545 metara, najvišu tačku, sa koje se vidi sve. Kapije Portas de Koimbra i Porta da Rainja drže staru granicu posvećenog prostora.

Ima i deo koji nema veze sa botanikom. U obližnjoj Mealjadi jede se leitao da Bairada, pečeno prase, koje se širom Portugala smatra referentnom tačkom. Restoran u palati ide na portugalsku i međunarodnu kuhinju.

Ono što pravi razliku jeste sam pojam „terapeutska šuma”. To nije još jedna staza, nego priznanje da boravak među drvećem ima merljiv efekat i da se neko potrudio to da dokaže. Na Balkanu imamo šume iste starosti i isto dobru vodu, a gotovo nijedna nema sertifikat niti česmu koju neko održava. Pitanje nije da li zaslužujemo takav status. Pitanje je ko je kod nas uopšte podneo zahtev.