U poslednjim nedeljama Makedonija se susrela sa dve paralelne priče o vršnjačkom nasilju koje su iz incidenata prerasle u šemu. U Štipu, video-snimak pokazuje devojčicu kako je više dece tuče, vuče za kosu i udara dok bespomoćno leži. U Đorče Petrovu, četvoro maloletnika (jedan sa 17, troje sa 14 godina) optuženi su za nasilan napad na 13-godišnju devojčicu. Broj slučajeva u nekoliko gradova raste - ali kako reagujemo kao društvo?

U štipskom slučaju, sud je izrekao „pojačan nadzor roditelja" umesto strožih potvrđenih mera. Advokat Maja Ristova javno je kritikovala labavost: odluka, prema njoj, „nedovoljna i zabrinjavajuća" i šalje pogrešnu poruku o ozbiljnosti vršnjačkog nasilja među maloletnicima. Slučaj je u žalbenoj fazi.

U skopskom slučaju, Javno tužilaštvo podiglo je šest krivičnih prijava protiv roditelja maloletnika za zanemarivanje dužnosti staranja i vaspitanja. To je šira intervencija u poređenju sa štipskim slučajem - i možda znak da tužilac već uči lekciju da kažnjavanje dece bez uključivanja roditelja jeste samo simbolično rešenje.

Društvene mreže su podeljene, ali većina traži strože mere. Često se traže psihološki i psihijatrijski tretman roditelja i dece zajedno, plus finansijske kazne. Jedno mišljenje koje se ponavljalo: „Roditelji sa decom da dobiju psihološku i psihijatrijsku pomoć, i finansijske kazne za roditelje."

Pitanje koje ostaje neodgovoreno: gde smo zastali kao odrasli? Kada jedno dete udara drugo pesnicama i šamarima, to nije slučajnost - to je simptom sveta gde su vrednosti uređene drugačije. Škole nemaju psihološke kabinete. Centri za socijalni rad su prenatrpani. Domaći razgovori o empatiji - to je sve što imamo, i to nije dovoljno. Makedonsko društvo nije odredilo šta traži od dece, a sada se čudi zašto ona daju odgovore pesnicama.

Šta se radi sutra? Ništa novo. Isti sistem. Isti ciklus. Možda, sa ozbiljnijim kaznama kada roditelji shvate da i oni mogu završiti na sudu, nešto će se promeniti. Ali čekamo do sledećeg snimka. I znamo da će biti sledeći.