Dokumentarac The AI Doc: Or How I Became an Apocaloptimist otvorio je Sundance u januaru i od tada ne prestaje da se govori o njemu. Reditelji s Oskarom, razgovori s vodećim istraživačima veštačke inteligencije, i jedno pitanje na koje niko ne ume uverljivo da odgovori: da li stvaramo tehnologiju koja može da nas nadmaši - i da li uopšte imamo plan za taj trenutak?

Brojevi su hladni. Oko 20.000 ljudi širom sveta aktivno razvija VI. Manje od 200 radi na njenoj bezbednosti. Nije matematička greška - to je svestan izbor industrije koja poznaje rizike, ali ih potcenjuje. Jedan istraživač u dokumentarcu izjavio je da kolege ne očekuju da njihova deca dođu do srednje škole ako razvoj nastavi sadašnjim tempom i bez regulacije.

S druge strane stoje optimisti: VI će rešiti klimatske promene, pobediti bolesti, stvoriti izobilje za sve. Oba tabora govore s jednakim samopouzdanjem, o suprotnim ishodima. Dokumentarac ne nudi presudu - već ostavlja obe strane da razgovaraju dok gledalac spoznaje da ni jedni ni drugi zapravo ne znaju.

Geopolitička takmičenja deo su problema. Trka između SAD i Kine znači da ni jedna strana ne može da uspori bez gubitka pozicije. Regulativa za AGI - opštu veštačku inteligenciju - minimalna je u poređenju s onom koja reguliše svakodnevne proizvode. Da bi se doneo zakon za novi lek, potrebne su godine kliničkih ispitivanja. Za puštanje VI sistema koji sam uči - ne.

Na Balkanu, veštačka inteligencija dodiruje svakodnevni život kroz automatizaciju radnih mesta i dezinformacije, ali regulatorni razgovor nemamo. Evropa je donela VI regulativu - ali implementacija kasni, a tehnologija ne čeka. Dokumentarac pita: da li ćemo reagovati kad bude prekasno, ili ćemo jednom napraviti izuzetak?