Dizajnerka garderobera: 65 odsto prostora za okačenu odeću, 25 za police, 10 za fioke - i zašto dublje ne znači više mesta

Garderober se ne pravi tako što se zidovi napune ormarima. Ejmi Tomas, dizajn-direktorka kompanije Metropolitan Closet Company, navodi pet odluka koje treba doneti pre toga - da bi se dobili veći kapacitet, udobnost i red bez bacanja ijednog centimetra. Čak i ako nemaš celu sobu, nego jedan ormar u spavaćoj sobi, pravila važe isto.

Prvo: popis odeće, pa tek onda metar

Zvuči kontradiktorno, ali polazna tačka nisu raspoloživi kvadrati. Prvo treba da znaš šta će stajati unutra. Da li preovlađuju košulje i sakoi? Ima li mnogo dugih haljina? Više cipela ili tašni? Da li većinu džempera slažeš? „Pre nego što se dizajnira garderober, prvo treba analizirati šta čovek zaista ima i kako želi da čuva i koristi odeću”, kaže Tomas. Od tog rendgenskog snimka zavisi koliko šipki, polica, fioka, rešetki za cipele i dodataka je zaista potrebno.

Univerzalna raspodela ne postoji, ali Tomas nudi korisnu polaznu tačku: najmanje 65 odsto prostora za okačenu odeću, oko 25 odsto za police i približno 10 odsto za fioke. Zašto prednost imaju vešalice? Zato što se prostor za kačenje najteže rešava kasnije. Komoda ili rešetka za cipele mogu se dodati i negde drugde u stanu, a sakoi, košulje i haljine traže mnogo konkretnije uslove. Procenti se, ipak, menjaju prema stvarnoj odeći svakog od nas - neko sa velikom kolekcijom cipela ima sasvim druge potrebe od nekoga ko svaki dan nosi odelo.

Drugo: dublje ne znači više mesta

Ovo je, prema Tomasovoj, jedna od najčešćih grešaka: verovanje da što je nameštaj dublji, to više staje u njega. U garderoberu je često obrnuto. Prevelika dubina jede prostor za kretanje i posebno komplikuje uglove, a ne donosi koristan prostor. Njen savet je da se odeća kojoj zaista treba 55-60 centimetara dubine - sakoi, blejzeri, košulje, bluze, haljine - smesti na jedan zid, a da se za cipele, tašne i složenu odeću koriste plići moduli. „Dobro dizajniran garderober nije onaj sa najviše nameštaja, nego onaj u koji staje više, koji olakšava svakodnevno korišćenje i u kom se udobno krećeš”, kaže ona.

Kod malog garderobera upravo je ovo najkorisniji trik: moduli ne treba da budu iste dubine. Veća dubina samo za odeću kojoj treba, pliće za sve ostalo - i u sredini se oslobađaju centimetri, a prostor izgleda šire. Visina je takođe važna. Složena odeća, kad god je moguće, treba da bude otprilike u visini očiju, da se lako nađe i uzme. Šipke i dodaci koji se koriste svaki dan ne treba da te teraju da se stalno istežeš ili saginješ. „U malim prostorima dobar dizajn ne znači popuniti svaku rupu, nego da sve bude dostupno, udobno i vizuelno lagano.”

Treće: po meri samo ono što zaista menja funkciju

Garderober po meri ne znači da svaki element ima unikatnu dimenziju. Investicija se najviše isplati kod visina, proporcija, rasporeda i dostupnosti. Dužina odeće razlikuje se od čoveka do čoveka, kao i udoban domašaj: kaput visokog čoveka zauzima veću dužinu od kaputa nižeg, a ako se oba prostora naprave isto, ostaju neiskorišćeni centimetri. „Garderober treba da se prilagodi čoveku, a ne čovek garderoberu”, kaže Tomas. Fioke za donji veš ili sitne dodatke, s druge strane, mogu biti standardnih mera bez gubitka funkcije.

Dobar garderober mora i da može da se menja. Menjamo odeću, navike i životne periode, a unutrašnjost treba da ih prati. Zato je pametno predvideti pokretne police i šipke ili raspored koji se menja bez pravljenja celog nameštaja iznova - zona koja danas čuva košulje za nekoliko godina može imati drugu namenu.

Četvrto: svetlo se planira pre nego što se projekat zatvori

Osvetljenje ne sme da dođe na kraju, kad je sve već definisano. Tomas predlaže svetlo u slojevima: prigušeno, ambijentalno svetlo za atmosferu kad nije potrebna maksimalna vidljivost, i dovoljno jako, ravnomerno opšte svetlo za oblačenje i razlikovanje odeće. Može se dodati i svetlo ugrađeno u police, stranice ili šipke, posebno kada su moduli duboki. Električnu instalaciju, profile i tačke za svetlo treba predvideti od početka, da se ne bi kasnije lepili. Nije važno samo koliko svetla ima, nego i kako prikazuje boje: indeks reprodukcije boja (CRI) veći od 90 daje veoma verne tonove - upravo ono što Tomas opisuje kao „da ne mešaš teget odeću sa crnom”. Ako ima ogledalo, svetlo treba da osvetljava čoveka ravnomerno, a ne samo sa plafona.

Peto: okovi i fioke, detalji na kojima ćeš biti zahvalan posle deset godina

Dobar raspored gubi deo vrednosti ako fioke, vođice ili šarke počnu da otkazuju. Za Tomasovu su okovi dugoročna investicija: bolje jednostavnija linija od specijalizovanog, pouzdanog proizvođača nego sofisticiraniji mehanizam slabijeg kvaliteta. Visinu i dubinu svake fioke treba odrediti prema sadržaju - donji veš i sitni dodaci najbolje stoje u niskim fiokama, bez gomilanja u slojevima. Ako majice slažeš vertikalno, unutrašnja širina od oko 58 centimetara u mnogo slučajeva omogućava nekoliko redova.

Čak je i vešalica deo dizajna. Jedna ista tanka vešalica za sve vizuelno štedi prostor, ali ne čuva uvek odeću pravilno: lagana bluza i strukturiran sako imaju različite potrebe. Tomas preporučuje da se vešalice ujednače po kategorijama - jedan tip za košulje i bluze, drugi za pantalone, a čvršći za sakoe, odela i kapute. Za nežne komade dobro funkcionišu modeli protiv klizanja. Iste vešalice u svakoj grupi daju vizuelni kontinuitet, i garderober izgleda urednije. Red se ne kupuje sa više nameštaja - planira se, centimetar po centimetar.