„Počela sam da držim dijetu kada sam imala pet godina." Rečenica je Ilarije Boldvin, izgovorena u intervjuu prvog avgusta, i nije metafora. Pet godina. Uzrast u kojem dete uči da veže pertle, a ne da broji kalorije.

Danas ima 42 godine i sedmoro dece. Iza nje stoje skoro dve decenije u kojima je, kako sama kaže, prošla kroz sve - anoreksiju, bulimiju, prejedanje, nedovoljno jedenje. Spisak izgovara kao neko ko nabraja gradove kroz koje je prošao, a ne dijagnoze.

Detalj koji priča celu priču

Jedna stvar iz njenog opisa ostaje zalepljena: plašila se koliko kalorija bi mogla da ima pasta za zube. Ne kolač, ne večera - pasta za zube. Tu više nije reč o izgledu ili o sujeti. Reč je o umu koji je svaku stvar pretvorio u opasnost.

Kaže i ono što ljudi oko takvih slučajeva retko razumeju: kada bi gledala unazad stare fotografije, videla bi sebe kao normalnu. Ali u trenutku kada su te fotografije nastajale, osećala se kao kit. Dakle problem nikada nije bio u ogledalu.

„Nisam mogla da imam dobre odnose"

Najkonkretniju cenu opisuje ovako: nije bila srećna, nije mogla da gradi odnose, prijateljstva, niti da izađe na večeru. To je deo koji se ne vidi ni u jednoj statistici. Poremećaj ti ne uzima samo telo - uzima ti večere sa ljudima, slučajne ručkove, celu socijalnu mrežu koja čoveka drži na nogama.

Sa svojom decom sada kaže da pokušava da radi drugačije: umesto pravila i zabrana, daje im alate i postavlja im jedno pitanje - kako se osećaš pošto si jeo? Zdravo za nju danas znači ne fokusirati se na težinu, nego na to kako se oseća, na snagu i na zdravlje.

Zvuči jednostavno. Ali probajte to da kažete našim bakama koje decenijama grade ljubav na tanjiru, ili generaciji koja je odrasla uz komentare o kilogramima za porodičnim stolom. Tu se uče prve lekcije o hrani, mnogo pre nego što neko otvori aplikaciju za brojanje kalorija.