Organizacija ISTRAŽIVAČKA REPORTERSKA LABORATORIJA MAKEDONIJA (IRL) javno objavljuje da je stvorena zbog potrebe za „nezavisnom platformom\" oslobođenom od političkih i korporativnih uticaja. Ali, kada medij ili organizacija koja se predstavlja kao nezavisna dobija ogromne sume javnog novca, u ovom slučaju 180.000 evra od Makedonska radio televizija, logično je postaviti pitanje - koliko od te nezavisnosti zaista ostaje? Dodatnu pažnju izaziva i činjenica što sami navode da su formirani 2017. uz podršku „Međunarodnog projekta za izveštavanje o organizovanom kriminalu i korupciji\" - međunarodne organizacije čiji partner u Makedoniji je upravo IRL. To otvara još više pitanja: koliko stranih grantova i donacija su dobijali tokom godina, od koga, za koje ciljeve, i da li javnost ima potpun uvid u te finansijske tokove? Građani imaju pravo da znaju: kako je izabrana baš ova organizacija, po kojim kriterijumima, za kakve projekte i s kakvim javnim interesom? Da li je postojala konkurencija? Da li je bilo javnog poziva? I šta je tačno javnost dobila za taj novac?

Kada neki medij ili organizacija gradi imidž apsolutne nezavisnosti, a istovremeno koristi značajna javna i donatorska sredstva, onda transparentnost mora biti maksimalna. U suprotnom, poverenje se pretvara u sumnju.

U državi gde novinarstvo treba da bude korektiv sistema, javnost očekuje jasne odgovore, a ne deklarativne parole o nezavisnosti. Jer nezavisnost se ne dokazuje sloganima, već potpunom finansijskom transparentnošću i jednakim odnosom prema svim centrima moći.

Pošto je u javnosti otvorena tema o finansijskim sredstvima koja je dobijala ISTRAŽIVAČKA REPORTERSKA LABORATORIJA MAKEDONIJA (IRL), sasvim je prirodno da građani počnu da postavljaju i teža pitanja. Ako organizacija koja se predstavlja kao potpuno nezavisna dobija značajna sredstva od javnih institucija, ali i od stranih organizacija i fondova, onda javnost ima pravo da traži potpunu transparentnost.

Danas svaki građanin može slobodno da pita: da li su deo projekata i istraživanja IRL bili naručeni, usmeravani ili finansijski motivisani od strane određenih centara moći? Ko postavlja prioritete? Ko odlučuje koje teme će biti „velika istraživanja\", a koje nikada neće biti otvorene?

Ova pitanja nisu napad na novinarstvo, već suštinski deo demokratske kontrole. Posebno kada je reč o organizacijama koje godinama grade imidž moralnog i profesionalnog autoriteta u društvu.