Džef Din radio je u Google-u od 1999. godine. Bio je trideseti zaposleni u kompaniji, u vreme kada je Google još uvek bio prostorija sa serverima i ambicijom. Izgradio je deo infrastrukture pretrage - sistem za indeksiranje, sistem koji odgovara na vaše pitanje - i kasnije vodio rani istraživački rad kompanije u veštačkoj inteligenciji. Dvadeset sedam godina kasnije, odlazi.

I ne odlazi sam. Sa njim izlaze Sendžej Gemavat, jedan od najviše rangiranih inženjera u kompaniji, Kvok Le, osnivački član Google Brain-a, i Oriol Vinjals, visoki istraživač u Google DeepMind-u. Četvorica ljudi koji su zajedno napisali značajan deo onoga što danas nazivamo modernom veštačkom inteligencijom. Nova firma se zove Discovery Loop, Din će biti izvršni direktor.

Ideja: umesto da veštačka inteligencija odgovara na pitanja, da počne sama da pravi otkrića. Kompanija kaže da će koristiti algoritme koji pokreću i ponavljaju hiljade eksperimenata istovremeno, sa ciljem da se proces naučnog istraživanja delimično automatizuje. U saopštenju stoji da je napredak dosad zavisio od „sporih, uzastopnih ljudskih ponavljanja, što stvara značajno usko grlo”.

Postoji i drugi deo koji se pominje tiše. Discovery Loop je zainteresovana i za korišćenje veštačke inteligencije za stvaranje moćnije veštačke inteligencije - proces poznat kao rekurzivno samopoboljšanje, koji čoveka potpuno uklanja iz ciklusa. To je rečenica koja u jednom saopštenju za štampu prolazi kao tehnička napomena, a u bilo kom drugom kontekstu bila bi naslovna vest.

Sada deo koji vredi pogledati dvaput: ko daje pare. Prvi krug finansiranja vode Radical Ventures i Khosla Ventures, a u njega ulaze Kleiner Perkins, Lightspeed i Doerr Capital. Među podržavaocima je i Alphabet - matična kompanija Google-a. Dakle, četvorica najboljih ljudi Google-a napuštaju Google, a Google im pomaže da finansiraju firmu u koju odlaze.

To nije gubitak kadra. To je raspodela rizika. Ako Discovery Loop uspe, Alphabet ima udeo. Ako ne uspe, četvorica istraživača su izgorela svoje, ne njeno. Velike kompanije su odavno naučile da je jeftinije finansirati nečiji poduhvat nego zadržati čoveka unutra i dati mu budžet.

Din je rekao za New York Times da postoji mogućnost da mašina preuzme ono što je dosad bio „veoma intenzivan ljudski eksperimentalni ciklus” i da će se dobiti „i veća količina i viši kvalitet eksperimenata”. Možda je tačno. Nauka zaista jeste spora, a sporost zaista košta.

Ali vredi primetiti šta se tačno obećava. Ne bolji instrument za naučnike - brže otkrivanje bez njih. Ako to funkcioniše, menja se ko poseduje naučni rad: ne univerzitet, ne laboratorija, već onaj ko plaća servere. A serveri nisu jeftini, i nisu na Balkanu.

Da li će ovo stići do nas? Naravno - kao gotov proizvod, kao pretplata, kao nešto što se kupuje pošto je već napravljeno na drugom mestu. Pitanje koje retko postavljamo jeste da li ćemo ikada biti na strani koja to pravi, a ne samo na strani koja plaća da bi to koristila.