Mundijal ima čudnu moć - za nekoliko nedelja pretvara države za koje niko nije čuo u imena koja svi izgovaraju. Ovog leta to se dogodilo Kabo Verdeu, arhipelagu od deset ostrva izgubljenih u Atlantiku pred obalom Senegala. A iza fudbalske priče krije se jedna od najbolje čuvanih tajni Afrike.

Opisuju ga kao „ukusnu mešavinu karipskih plaža, afričkog ritma i portugalske duše“ - i teško je naći bolji opis. Ostrva su vulkanska, kao Kanarska ili Azori, s predelima koji idu od beskrajnih peščanih plaža do tropskih dolina. Sal ima međunarodni aerodrom i najbolje plaže, raj za kajtsurfere. Santo Antao je najzeleniji, s legendarnom stazom Korda koja se vije nad oblacima.

Ali duša Kabo Verdea nije u plažama, već u muzici. Sao Visente je rodno ostrvo legendarne pevačice Sesarije Evore, „bosonoge dive“ čija je morna odnela melanholiju ovih ostrva do celog sveta. Ovde kultura znači i književnost, i pozorište, i karnevale s brazilskim odsjajem - mešavina afričkih korena i portugalskog nasleđa koja nigde drugde ne zvuči isto.

Ostrvo Fogo ima aktivan vulkan, a kafa i vino rastu na njegovom vulkanskom tlu. Ima slana jezera u kojima lebdiš kao u Mrtvom moru, morske pećine s neonski plavom, ajkule koje se vide iz plićaka. Nacionalno jelo se zove kačupa, a klima je blaga cele godine, između 23 i 30 stepeni.

Jedno upozorenje za one koji već pakuju kofer: nema direktnih letova, biće potrebno presedanje i dobro planiranje, a putovanje između ostrva najbolje je avionom jer su brodske veze nesigurne. Ali baš to - činjenica da se do Kabo Verdea ne stiže lako - razlog je zašto još uvek miriše na ribu, a ne na turiste. Fudbal ga je stavio na mapu; sad samo treba da ga ne uništimo prevelikom ljubavlju.