Postoji jedna tiha predrasuda da je čovek koji voli da bude sam ili čudan, ili tužan, ili mu nešto nije u redu. A psiholozi kažu gotovo suprotno: oni koji istinski uživaju u svojoj samoći često su upravo ljudi koji najbolje poznaju sebe.

Ključ je u jednoj razlici koja se lako previdi. „Postoji suštinska razlika između izabrane i nametnute samoće“, objašnjava psiholog Rakel Kordoba. Izabrana samoća je dobrovoljna, obnavljajuća, povezana s ličnim rastom. Nametnuta usamljenost je nešto drugo - prinudna izolacija koja vodi ka anksioznosti i depresiji. Nije isti osećaj sedeti sam zato što želiš, i sedeti sam zato što nemaš drugog izbora.

A zašto baš inteligentniji ljudi češće traže tišinu? „Ljudi s vrlo intenzivnim unutrašnjim životom obično imaju potrebu da tu dnevnu stimulaciju izbalansiraju momentima mira, tišine i manje socijalne buke“, kaže Kordoba. Drugim rečima, što se više dešava u glavi, to je veća potreba da se ponekad isključi buka spolja.

Ali ima i oštrija poenta u svemu ovome. „Ako ne znam ko sam, šta mi treba, šta želim ili koje su moje vrednosti, razumljivo je što će provođenje vremena sam sa sobom biti neprijatno iskustvo“, kaže psiholog. Mnogi beže od samoće ne zato što im smeta tišina, već zato što se plaše onoga što bi u njoj čuli.

Ako želiš da se navikneš na sopstveno društvo, savet je jednostavan: počni postepeno, s dvadeset-trideset minuta. Radi nešto što ti pričinjava zadovoljstvo - čitanje, šetnju, crtanje. Smanji ekran i stalnu povezanost. I posmatraj se bez osuđivanja. Na kraju, čovek koji ume da bude sam sa sobom je čovek koji nikad nije istinski sam - jer je i sam sebi dobro društvo.