Pre tačno osamdeset godina, 5. jula 1946, jedno parče tkanine skandalizovalo je Evropu toliko da nijedna profesionalna manekenka nije htela da ga obuče. Danas ga milioni žena nose svakog leta a da i ne razmisle. Priča o bikiniju je priča o tome kako ono što je bilo sramno postaje normalno - treba samo dovoljno vremena.

Izmislio ga je Luj Rear, francuski automobilski inženjer koji je nasledio majčinu prodavnicu donjeg veša u Parizu. Njegov dizajn - „četiri trougla tkanine s printom od novina“ - otkrivao je pupak, što je 1946. bilo gotovo provokacija. Pošto nijedna manekenka nije htela da pozira u njemu, Rear je morao da angažuje Mišlin Bernardini, plesačicu iz pariskog kazina, za premijeru na poznatom bazenu Molitor.

Čak je i ime eksplozivno u bukvalnom smislu. Rear ga je krstio po atolu Bikini na Maršalskim ostrvima, gde su SAD nedavno testirale atomsku bombu. Hteo je da njegova kreacija izazove „eksplozivnu reakciju“ u modi - i uspeo je. Ono što je počelo kao šok za javni moral, za nekoliko decenija postalo je simbol leta i ženske slobode.

Ikone su dovršile ostatak. Brižit Bardo ga je pretvorila u simbol slobode Francuske rivijere u šezdesetima. Beli bikini Ursule Andres iz filma o Džejmsu Bondu iz 1962. ušao je u istoriju filma - taj jedini kostim prodat je na aukciji 2020. za početnu cenu od pola miliona dolara. Zanimljivo je da ni ideja nije bila nova: rimski mozaici sa Sicilije iz 4. veka već prikazuju žene u dvodelnoj sportskoj odeći.

Pouka je starija od bikinija. Svako vreme ima svoje tabue, a gotovo svaki od njih na kraju padne - ne zato što je neko pobedio u raspravi, već zato što nova generacija jednostavno prestane da se slaže sa sramom prethodne. Pitanje nije da li će današnji tabui pasti, već koji su oni koji nam sada izgledaju nedodirljivi, a našim unucima će biti smešni.