Kad se pomene španska Mediteranska obala, misao obično ide ka prepunim plažama i hotelskim kompleksima. Ali Kosta Blanka, deonica južno od Valensije, krije niz gradića gde more još uvek miriše na ribu, a ne na kremu za sunčanje. Evo šest koji vrede zaobilaska.

Altea je prva razglednica - beli stari grad nakićen crkvom sa plavom kupolom, i osam kilometara plaža, uvalica i stena pod njim. Malo severnije, Havea čuva jedne od najlepših uvalica regiona, među njima Kala de la Granadelja, sa rutom vidikovaca koja gleda pravo u otvoreno more.

Viljahojosa iznenađuje raznobojnim fasadama starog ribarskog kvarta i tradicijom pravljenja čokolade koja se proteže od 17. veka. Kalpe, pak, je pod dominacijom stene Ifač - sa 332 metra najveće priobalne stene na Mediteranu - i nosi čak tri restorana sa Mišlenovom zvezdom na tako malom mestu.

Moraira nudi sedam plaža i priobalnu stazu od pet kilometara s pogledom koji se ne zaboravlja, plus beli istorijski centar kakve Balkanac pamti sa starih jadranskih odmora. A Denija zatvara listu sa zamkom muslimanskog porekla, živom ribarskom tradicijom i gastronomijom predvođenom velikim imenom Kike Dakosta. Šest gradića, jedna pouka: najlepše na Mediteranu retko je tamo gde te nose autobusi puni turista.