Levica je održala svoju 30. sednicu Centralnog komiteta, i poruka sa nje je jasnija od bilo kog saopštenja - partija miriše prevremene izbore i želi da bude ona oko koje će se sabrati sve što je levo od centra. Predstavlja se kao „jedina opoziciona parlamentarna partija“ sposobna da ujedini progresivne snage.

Retorika je prepoznatljiva. S jedne strane, oštar napad na VMRO-DPMNE i njene, kako kažu, „desničarske, regresivne i destruktivne politike“ na nacionalnom i na lokalnom nivou. S druge, poziv na „ozbiljnu ideološku borbu“ i obećanje da će zadržati „autentičan pristup i radikalne pozicije“ bez kompromisa.

Ali iza svakog ovakvog saopštenja vredi pročitati i ono što nije rečeno glasno. Kad jedna partija toliko naglašeno govori o „ujedinjenju progresivnih snaga“ pred izbore, to obično znači jedno - pozicioniranje za koalicije i za glasove, ne samo ideološku čistotu. Radikalne pozicije dobro zvuče na sednici Centralnog komiteta; na izborima se, ipak, pregovara.

Za glasača, pitanje je praktično, ne ideološko. Levica se godinama predstavlja kao glas protiv sistema - ali koliko od tih „radikalnih pozicija“ preživljava kontakt sa realnom politikom? Prevremeni izbori, ako se dese, biće test baš za to: da li je reč o partiji s principima koji se ne prodaju, ili o još jednoj koja pred glasanje menja boju prema tome kuda duva vetar. Odgovor nije u saopštenju - on se vidi tek kad dođe trenutak za koalicije.