„Nema više bandi, nema više kriminala, nema reketiranja, nema više marihuana ekonomije, nema više provizija od Lutrije… Nema.” Ovo je izjavio premijer Hristijan Mickoski posle posete kompaniji „Tesa Enerdži”, odgovarajući na novinarska pitanja o životnom standardu.

Rečenica je sastavljena od pet negacija u nizu i završava se šestom. To je retorička konstrukcija koja zvuči ubedljivo kad se sluša - i koja postaje mnogo teža kad se uzme pojedinačno. Nema više kriminala. U zemlji gde je iste nedelje MUP podneo krivičnu prijavu protiv 27 lica za šemu sa vozačkim dozvolama koja je trajala šest godina, od kojih je sedmoro u bekstvu.

Mickoski tvrdi i da je razlika u rastu penzija „16 puta veća” od onoga što je uradila prethodna vlast. Brojka izrečena bez perioda, bez osnovice i bez metodologije. Šesnaest puta od čega - od ukupnog iznosa, od procenta, od jedne konkretne godine? Kad se broj izgovara bez jedinice koja ga čini tačnim, on prestaje da bude podatak i postaje slogan.

Ko plaća račun

Drugi deo nastupa bio je još oštriji. Premijer je rekao da građani danas plaćaju račune vlada Zaeva i Kovačevskog, dok bivši funkcioneri „uživaju u egzotičnim destinacijama, voze se na luksuznim jahtama i zabavljaju se sa balkanskim muzičkim zvezdama”.

Slika je efektna. Ali obratite pažnju na vremenski okvir: vlast je u mandatu treću godinu, a priča o tome ko je kriv i dalje se odnosi na prethodnih sedam. Mickoski je to sam rekao: „oni su imali sedam godina mogućnost da poboljšaju kvalitet života građana”. Pitanje koje se samo nameće jeste koliko je godina potrebno svakoj sledećoj vladi da kritika prestane da bude za nekog drugog.

On je istovremeno priznao da problemi postoje. „Ja ne kažem da je sad savršeno. Da, imamo probleme i rešavamo ih. Ne kažem da sad teče med i mleko”, rekao je premijer, dodajući da se ipak „danas mnogo bolje živi nego pre tri godine” i da to potvrđuju sva javna merenja.

Krize kao opravdanje i kao prilika

Mickoski je nabrojao i globalne izazove - rat u Ukrajini, eskalaciju na Bliskom istoku, nestabilnost u Arapskom zalivu - i poručio da je vlada motivisana da te krize pretvori u priliku za napredak. Potom je dodao i nešto što se retko čuje od premijera: da će se i za tri godine „teško živeti”.

To je možda najiskrenija rečenica celog nastupa. Obećanje boljeg sutra sada je obećanje teškog sutra, ali manje teškog nego danas. Daleko od „meda i mleka”, i daleko od jezika kojim se dolazi na vlast.

Opozicione kritike o standardu premijer je nazvao „PR-trikom osmišljenim od konsultanata da bi se humanizovala opozicija”. Možda je tako. Ali kad jedna vlada na pitanje o platama odgovara tvrdnjom da nema kriminala, a na pitanje o kriminalu tvrdnjom da su prethodni bili gori, onda i ona igra na istom terenu.