Tri sata pešačenja u mraku da uhvate naoružane osobe na Pelisteru: Put postoji od Prvog svetskog rata

Tri sata pešačenja u mraku, na preko 2.000 metara visine, po terenu kroz koji ne postoji put. Toliko je trebalo rendžerima Nacionalnog parka „Pelister" i policajcima iz SVR Bitolj da stignu do dvojice naoružanih ljudi koji su ušli u zonu stroge zaštite.

Akcija je počela 12. avgusta, posle 19 časova, po prikupljenim saznanjima s terena. Dve patrole kretale su se nezavisno jedna od druge, s dve strane - iz pravca sela Veluišina i iz pravca Infocentra. Negde posle 23:30 naoružane osobe locirane su u blizini lokacije Golema Griva. Od tog trenutka svime dalje rukovodila je policija, a akcija je završena u četiri ujutru sledećeg dana, sprovođenjem lica u policijsku stanicu. Pretpostavlja se da je reč o lovokradicama.

Pitanje nije kako su ih uhvatili. Pitanje je zašto je bilo toliko teško

Direktor parka, Ivančo Toševski, objasnio je to jednim poređenjem koje kazuje celu poentu:

„Zašto nemamo lovokradice s druge strane planine, kod lokaliteta Begova Češma, kod Široke? Zato što ima put, protok ljudi, planinara, i ne mogu da obavljaju nezakonite radnje."

Dakle, razlika između dela planine u koji lovokradice ne ulaze i dela u koji ulaze naoružani - jeste put. Ne kamera, ne patrola, ne zakonska kazna. Put.

Put postoji. Postoji od Prvog svetskog rata

I to je deo koji najviše boli. Ne govori se o gradnji novog puta kroz netaknutu prirodu. Govori se o francuskom putu, zaostalom iz Prvog svetskog rata, koji povezuje Veliko Jezero s grčkom granicom i ima još dva kraka ka Brajčinu u Prespi.

Prema svim strateškim dokumentima parka, taj put je trebalo da bude ključna arterija za protivpožarnu zaštitu i za rendžersku službu. Umesto toga - ostavljen je da polako propada.

„Niko od zaposlenih u parku ne seća se kada je poslednji put tuda prošla ekipa za njegovo održavanje", kaže Toševski.

Pročitajte tu rečenicu kao institucionalni podatak. Ne „nije održavan ove godine". Ne „budžet je skraćen". Nijedan zaposleni se ne seća. To je merna jedinica za zapuštenost koja se ne unosi ni u jedan izveštaj.

Šta stoji nedostupno

Toševski je nabrojao vrhove koji ostaju van stvarne kontrole: Ržana, Škumbirifes, Loš Kamen, Baba, Muza, Orlov Vrh, a greben se nastavlja ka Marušici i Golemom Vrvču. Opisao je to kao „jedan ogroman prirodni amfiteatar u strogoj zaštiti, jedan od najvrednijih delova parka gde ima netaknute prirode, bogate divljači, s biodiverzitetom".

Upravo taj deo - najbogatiji divljači - jeste deo do kojeg rendžeri ne mogu da stignu za manje od tri sata pešačenja. Lovokradice očigledno znaju tu aritmetiku bolje od onih koji pišu budžete.

A dron ne rešava

Svako ko iz kancelarije predloži tehnološko rešenje treba da pročita sledeće: „Na planini ne važe ista pravila kao u urbanoj sredini, tamo ne može da se digne dron jer ima vetrova od 60 do 70 i više kilometara na sat, pa je put nužna potreba", kažu iz parka.

Rukovodstvo je pokrenulo inicijativu za restauraciju postojećeg puta. Put će ostati zemljani i biće stavljen u funkciju isključivo za zaštitu prirode, a s malim intervencijama - termo kamere za požare, monitoring - zona stroge zaštite bi prvi put imala kontrolu. Iz parka odbacuju kao neistinite optužbe da se put pravi za turističko naselje s vilama, ističući da prolazi kroz aktivnu zonu korišćenja gde su takve stvari dozvoljene po Zakonu o zaštiti prirode i po menadžment planu.

Bitoljski planinari već su podržali inicijativu i izjavili da su spremni da pomognu i finansijski. Od Vlade se očekuje pomoć.

Dakle: planinari skupljaju za put u prvom nacionalnom parku na Balkanu, da bi rendžeri mogli da stignu do divljači pre onih koji su došli da je ubiju. I to nije priča iz devedesetih - to je avgust 2026.