Kada se neko posle razvoda pojavi sa partnerom dvadeset godina mlađim, komentar je gotov pre nego što se rečenica završi. Kriza srednjih godina, sujeta, bekstvo od ogledala. Psihološkinja Lara Fereiro tvrdi da to čitanje najčešće promašuje, i njeno objašnjenje je zanimljivije od ogovaranja.

„Ponekad zapravo ne traže 'mladog čoveka' - traže novu verziju sebe”, kaže Fereiro, autorka knjige ¡Ni un capullo más!. Razlika je suštinska. U prvom slučaju reč je o godinama onog drugog. U drugom, o tome ko želiš da budeš u sledećoj fazi, a partner je samo sredstvo kroz koje se proverava da li ta verzija uopšte postoji.

Njen drugi argument je čisto aritmetički. „Sa dvadeset pet možda tražiš idealnog oca za decu, ekonomsku stabilnost, stan i porodični projekat. Sa pedeset te potrebe su već rešene.” Kada je spisak zatvoren, kriterijumi se ne menjaju iz hira - menjaju se zato što stari više ne mere ništa. Ono što ostaje je daleko manje merljivo: sa kim ti je lako u sobi.

Ono što se zapravo traži

Fereiro ističe da ključno osećanje nije ono koje svi pretpostavljaju. Ne radi se samo o tome da se osećaš poželjno - radi se o tome da se osećaš saslušano i psihološki priznato. To je drugačija valuta od privlačnosti i troši se sporije.

Njen zaključak je pažljivo formulisan: žena koja se posle razvoda zaljubi u starijeg muškarca ne beži nužno od sopstvenih godina, nego možda prilazi slobodnijoj verziji sebe. Ista logika važi i obrnuto, samo što za muškarce niko ni ne postavlja pitanje.

I tu je deo koji vredi zadržati. Kada veza završi posle petnaest ili dvadeset godina, čovek koji iz nje izlazi najčešće ne zna ko je izvan te uloge. Izbor partnera posle toga nije dijagnoza - to je prvi pokušaj da se odgovori na pitanje. Da li je odgovor tačan, sasvim je druga tema, i o njoj psihologija ima daleko manje da kaže nego što bi svi želeli.