Devet i po do deset denara za kilogram pšenice. To je cena s kojom su pelagonijski poljoprivrednici završili ovu žetvu.

Pre pet-šest godina isto žito se otkupljivalo za 19 denara. Dakle ne radi se o padu od nekoliko procenata - radi se o oko polovini cene koje se sami proizvođači sećaju.

A sada brojevi koji priču čine ozbiljnom. Poljoprivrednici su još pre otkupa upozoravali da je za održivu proizvodnju potrebna cena između 15 i 18 denara. Uz blagovremeno isplaćene subvencije, ukupan prihod mogao bi da dostigne 22 do 23 denara - nivo na kojem, prema njihovim računicama, proizvodnja ostaje ekonomski opravdana.

Dobili su deset. I tu počinje pravi deo.

Gde je otišla razlika

Mile Kebakoski iz Udruženja „Jugozapad Farmeri" objasnio je putanju žita zapanjujuće precizno: deo je izvezen u susedstvo, deo je ostao uskladišten kod poljoprivrednika, a deo kod trgovaca - koji sada čekaju tender za otkup roda za državne robne rezerve.

„Trgovce nije kontrolisao niko i toliko su smanjili cenu da bude veća razlika za tender kako bi mogli da podele, ako ima tu nešto simptomatično, a ima sigurno jer se isti ‚akteri' pojavljuju kad bude tender za robne rezerve za pšenicu", izjavio je Kebakoski.

Pročitajte tu konstrukciju kao model, ne kao optužbu. Trgovac kupuje žito od poljoprivrednika po 10 denara. Isti trgovac ga potom prodaje državi preko tendera za robne rezerve - po višoj ceni. Poljoprivrednik je nosio rizik od vremena, prinosa, goriva, semena, đubriva i zaštite. Razliku nosi posrednik.

Poljoprivrednik Zlatko Džumkovski rekao je to bez ekonomske terminologije: „Zašto mu je sad sastanak kad se žito predalo i prekupci su zaradili po 2 denara od kilograma, a možda i više na muci poljoprivrednika. Pšenicu su nam uzeli badava, a sad će i hleb da poskupe."

I dodao je poređenje koje najviše boli: pre pet-šest godina žito su uzeli za 19 denara, a hleb nije poskupeo. Sada je žito otkupljeno po devet i po, a hleb će poskupeti.

Ovo nije molba za milost. Postoji zakon

Tu je deo koji menja ceo registar priče, i koji institucije najmanje žele da čuju.

Prema Zakonu o poljoprivredi i ruralnom razvoju, za strateške kulture garantuje se zaštitna cena, koja se računa na osnovu proizvodne cene uvećane za 25 procenata. I dalje: u uslovima tržišnih poremećaja, kada je otkupna cena manja od izračunate zaštitne cene, država je dužna da doplati razliku.

Đorđi Karakašev iz Nacionalne poljoprivredne mreže rekao je to rečima koje ne ostavljaju prostor za tumačenje: u slučaju nepoštovanja ove zakonske mere, država grubo krši Zakon i za to treba da postoji institucionalna i lična krivična odgovornost.

Samo što proizvodne cene nema

I sada trik, koji je toliko elegantan da vredi objasniti ga polako.

Zaštitna cena se računa iz proizvodne cene. Ako proizvodna cena ne postoji kao dokument, zaštitna cena ne može da se izračuna. A ako zaštitna cena ne može da se izračuna - ne može da se utvrdi da je otkupna ispod nje. Obaveza doplate se, formalno, nikada ne aktivira.

Prema Karakaševu, za žitarice iz roda 2025 Ministarstvo poljoprivrede do dana današnjeg nije izradilo proizvodnu cenu za ječam i za pšenicu - uprkos zakonskoj obavezi.

Dakle zakon nije ukinut. On samo nema broj na koji da se zakači.

Da se to može uraditi kad ima volje, pokazuje istorija: za rod 2023 Nacionalna poljoprivredna mreža izlobirala je dokument Poljoprivrednog instituta Skoplje s proizvodnom cenom od 19 denara za pšenicu i 15 za ječam - i te godine ostvarena je rekordna cena za obe kulture. Za rod 2024, odlukom Vlade, preko Interventnog fonda odobreno je pet miliona evra, odnosno tri denara po predatom kilogramu pšenice i šest hiljada denara po hektaru za ječam.

Šta traže sada

Na sastanku u Prilepu poljoprivredna udruženja tražila su pet stvari: dodatnih 5 denara po kilogramu iz Interventnog fonda, hitnu isplatu subvencija za 2024 za predatu pšenicu, po površini i po ostvarenom prinosu, korekciju Programa subvencionisanja za 2026, i zaustavljanje uvoza pšenice i brašna iz Srbije.

Jedan od tih zahteva pokazuje kako administracija sama stvara problem. Po starom programu poljoprivrednici su sejali 150 kilograma semenskog materijala po hektaru; novi traži 200. Ali setva je odrađena pre promene - i sada, kako kaže Kebakoski, za tu dodatnu količinu ne može da se nađe ni fiskalni račun ni faktura, jer su završni računi bili do Nove godine.

Ministar: cena je berzanska

Ministar poljoprivrede Borče Serafimovski pre dve nedelje je u Prilepu naveo da će prinosi tek da se analiziraju i da je cena berzanska stvar koja ne zavisi samo od države, nego i od regiona. Najavio je prethodnu analizu i prethodno definisanje cene zajedno s otkupljivačima i s regionom.

Rebalansom budžeta najavljeno je da će biti isplaćeno oko milijardu i 200 miliona denara za subvencije, u koje su obuhvaćene i žitne kulture.

Poljoprivrednici kažu nešto kraće: kasno je za sastanke. Metin Kurtov iz Konča rekao je to s ironijom koja ne traži komentar - „Nije li malo ‚rano' za sastanak o pšenici, pšenica je otišla za mizernih 10 denara, sad se sastajte svaki dan ako hoćete".

Ako je proizvodna cena viša od one po kojoj poljoprivrednik prodaje žito, proizvodnja gubi ekonomsku logiku, upozorava Kebakoski - a to znači manje površina pod pšenicom i veću zavisnost od uvoza. To je i cela računica: država može da plati 5 denara po kilogramu sada, ili da plaća uvoznu pšenicu kasnije. Razlika je što u drugoj varijanti nema kome da fakturiše rizik.