Selo koje je ušlo u UNESKO zbog dekreta o boji iz 1915. godine: belo i samo jedna nijansa plavog

Jedno selo na dvadeset kilometara od Tunisa upravo je ušlo na spisak svetske baštine UNESKO-a. Razlog nije džamija, nije tvrđava i nije arheološki lokalitet. Razlog je dekret o boji, potpisan pre više od jednog veka.

Sidi Bu Said spušta se niz padinu brda Džebel Manar nad Mediteranom. Osnovano je u dvanaestom veku oko groba Abu Saida al Badžija, sufijskog učenjaka i mistika, a vekovi posle toga prošli su kao u svakom drugom priobalnom selu. Preokret dolazi između 1912. i 1915. godine, kada se britanski baron Rodolf d'Erlanže zaljubljuje u mesto i pravi nešto što danas nijedna opština ne bi smela da sprovede.

Dekret koji zabranjuje svaku drugu boju

Dekret iz 1915. godine je nemilosrdno jednostavan: fasade su bele, a vrata, kapije i prozori smeju da budu samo u jednoj nijansi kobaltno plave. Nikakva sloboda izražavanja, nikakav izbor iz kataloga. Rezultat je ono što danas gledate - selo u kojem nijedan vlasnik nije uspeo da popravi izgled sopstvenim ukusom.

Balkan zna suprotnu scenu napamet: ulica u kojoj svaka kuća govori svoj jezik, fasada do fasade u drugoj boji i materijalu, svaka posebno branjiva i sve zajedno nepodnošljive. Razlika nije u novcu - razlika je u tome što je neko pre sto godina napisao pravilo, a sledeće generacije ga nisu ponovo otvarale.

Selo je zaštitu dobilo još 1979. godine, ali u okviru arheološkog lokaliteta Kartagina. Ulazak na samostalan spisak sada znači da se sama urbana celina smatra vrednošću, a ne kao dodatak nečemu starijem.

Šta ima tamo, osim boje

Palata Ennejma Ezzahra, nekadašnji dom d'Erlanžea, danas je Centar za arapsku i mediteransku muziku. Dar El Annabi je gradska kuća iz osamnaestog veka sa dvorištima i rešetkastim prozorima. Ima i galerija savremene tuniske umetnosti i groblja raspoređena u terase nad morem, što je prizor kakav se retko smatra turističkim.

Kafane su deo priče koliko i arhitektura. Café des Nattes služi mentin čaj sa prženim pinjolima, Café des Délices radi na terasama u nivoima sa pogledom na zaliv. Za jelo, Dar Zarrouk je riba kod marine, Au Bon Vieux Temps je francusko-magrebska kuhinja pod terasom prekrivenom bršljanom.

Iz Tunisa se stiže vozom TGM za oko trideset pet minuta, ili taksijem za dvadeset pet. Za prenoćište, Dar Said je buržoaska rezidencija iz devetnaestog veka sa dvadeset četiri sobe, dvorištima sa jasminom i bazenom ograđenim čempresima.

Pitanje koje ostaje jeste da li će zaštita sačuvati selo ili ga pretvoriti u scenu za fotografisanje. UNESKO daje etiketu, ne garanciju. Ono što je Sidi Bu Said držalo ceo vek nije bila organizacija - bio je jedan potpis koji niko kasnije nije pokušao da promeni.