Trista pedeset gostiju, svi muškarci sa cilindrom i vez od dvesta sati: svadba u kući koju porodica drži od 1920. godine

Trista pedeset gostiju, i svi muškarci sa cilindrima na glavi. To je bilo jedino strogo pravilo na svadbi Lurdes Montes i Fransiska Rivere četrnaestog septembra 2013. godine - i to pravilo nije došlo iz protokola, nego od mladoženje koji je želeo da vidi prijatelje tako obučene.

„Franu se mnogo dopadalo da vidi prijatelje sa cilindrom tog dana, a meni se činilo u redu”, objasnila je Lurdes. Žene su, da bi se održala ista linija, nosile ukrase za glavu. Rezultat je bila svadba koja je izgledala formalno, a bila postavljena oko suprotne ideje. „Oboje smo imali istu zamisao o svadbi: da ne bude preterano formalan događaj”, rekla je ona.

Kuća koja čeka od 1920. godine

Mesto nije izabrano zbog izgleda. Rekreo de San Kajetano u Rondi je porodična kuća Ordonjezovih, kupljena 1920. godine od dede Fransiska - Kajetana Ordonjeza, poznatog kao „El Ninjo de la Palma”. Svadba u kući koju ista porodica drži više od jednog veka nije izbor lokacije; to je izjava o tome kome pripada dan.

Dvesta sati ručnog rada za jedno veče

Prva haljina bila je od Pronovias - suknja od svilenog krepa, dugi rukavi, dekolte u obliku slova V, sa ručnim vezom sa cvetnim motivima u svilenom koncu i mat perlicama. Taj vez je tražio više od dvesta sati rada. Cipele je potpisala Pura López, a na glavi je nosila krunu od ekološkog zlata brazilske dizajnerke Lije Terni, sa pletenicom, poljskim cvećem i trakama.

Buket nije bio estetska odluka nego porodična: bugenvilija, tuberoza i kaskadni jasmin, sastavljen kao počast svadbenom buketu Fransiskove bake, Karmine Gonzalez. Za drugo presvlačenje bila je kratka haljina bez rukava, takođe od Pronovias, inspirisana donjim rubljem - mreža i vez sa kristalima, sa dijademom od Querubina i minđušama od Suárez.

Venčanje je vodio Huan Ignasio Soide, tadašnji gradonačelnik Sevilje. Prstenje je bilo od roze zlata, od Rabat. Koktel je napravio Manolo Hulija, nevestin ujak. Banket je bio pod šatorom sa tirkiznim čaršavima, a flamenko je pevala Remedios Amaja.

Ono što ova svadba pokazuje dvanaest godina kasnije nije trend - trendovi su prošli. Ostalo je to da je sve što je nešto vredelo tog dana bilo napravljeno ručno ili nasleđeno: vez, buket, kuća, ujak za šporetom. To je razlika koju svako ko je organizovao svadbu na Balkanu prepoznaje odmah - ima svadbi gde se plaća usluga, i ima svadbi gde se neko trudi.