Stiže poruka. Nisi je pročitao, ne znaš od koga je, ne znaš da li je važna. I već ti je teže da se vratiš na ono što si radio pre tri sekunde. Ana Asensio, psiholog i doktor neuronauka, to kaže bez dramatizovanja: „Obaveštenja mogu izgledati kao nešto vrlo malo, ali za naš mozak nisu uvek takva.”

Stvar nije u poruci, nego u onome što dolazi pre nje. „Mozak ulazi u dinamiku stalnog prekidanja i iščekivanja”, kaže ona. Svako zvono otvara prazno mesto koje traži da se zatvori, a dok se ne zatvori, deo pažnje ostaje zaglavljen tamo. Sakupi deset takvih praznih mesta u jednom popodnevu i više ne radiš ništa do kraja.

Drugi deo je više socijalni nego tehnološki. Mnogi veruju da moraju odgovoriti odmah, kao da primanje nosi obavezu. Asensio to ruši rečenicom koju bi mnogi trebalo da pročitaju dvaput: „Primanje poruke ne znači da odmah morate odgovoriti.” I još oštrije: „Možemo nekoga jako voleti i odgovoriti mu tri sata kasnije ili sutradan.”

Tu se krije pravi čvor. Vreme odgovora postalo je merilo koliko ti je stalo do nekoga, iako to ničim ne meri. „Nisam dostupan sada” ne znači „nije mi stalo do tebe”, kaže psiholog, ali to je upravo prevod koji ljudi sami sebi prave dok čekaju.

Predlozi ne traže novu aplikaciju ni digitalni detoks na nekoj planini. Isključi obaveštenja koja ti ne trebaju. Dogovori jedan kanal koji je zaista hitan, da znaš da ostalo može da čeka. Pošalji kratku potvrdu da si video kada ne možeš da odgovoriš odmah. I odluči svesno kada si dostupan, umesto da to rešava tuđi telefon.

Zaključak Asensio trebalo bi da stoji iznad ekrana u svakoj kancelariji: „Tehnologija treba da nam olakšava komunikaciju, a ne da nas tera da se osećamo stalno u dežurstvu.” Pitanje je ko je uveo to dežurstvo, ako ga niko nikada nije tražio.