Dvanaesti septembar 1953. godine. Crkva „Svete Marije” u Njuportu, Rod Ajlend, prima 800 gostiju na jutarnje venčanje. Za prijem popodne pridružiće im se još 400. Džon F. Kenedi ima 36 godina i upravo je postao senator iz Masačusetsa; Žaklin Li Buvije ima 24 i radi kao fotografkinja i reporterka. Do Bele kuće im je ostalo sedam godina, ali već u tom trenutku niko ne gleda nikog drugog.

Venčanje je pripremljeno kao državni događaj, iako niko nije imao titulu. Vodio ga je nadbiskup Ričard Kušing, porodični prijatelj. Pročitan je papski blagoslov Pija Dvanaestog. Služila su još četvorica sveštenika. Nevesta je krenula ka oltaru pod ruku sa očuhom Hjuom D. Okinklosom, dok je tenor Luiđi Vena pevao Ave Maria. Napolju su čekale hiljade radoznalih. The New York Times ju je stavio na naslovnu, Time je poslao ekskluzivnu fotografsku ekipu.

Prijem je bio u Hamersmit Farmu, viktorijanskoj farmi očuha, sa pogledom na more - istoj kući koja će kasnije postati njihova letnja rezidencija kao predsednika i prve dame. Hiljadu dvesta gostiju jelo je pod ogromnim šatorom piletinu u kremu sa lisnatim testom i vanilin sladoled, a torta je imala pet spratova i bila punjena marmeladom od malina.

Pedeset metara tafta i jedna poplava

Haljina je postala jedan od najprepoznatljivijih venčanih dizajna dvadesetog veka. Silueta princeze, širok dekolte, drapirano telo, izrađena od svilenog tafta - samo za suknju je potrošeno preko 50 metara materijala. Preko kose nosila je čipkani veo rose point koji je pripadao njenoj baki, pričvršćen tijarom i cvetovima narandže. Ogrlica od bisera, dijamantska narukvica - poklon od Kenedija - i buket malih ružičastih i belih orhideja sa gardenijama.

To je zvanična verzija. Prava je da je nekoliko nedelja pre venčanja poplava u atelju uništila haljinu i nekoliko haljina za deveruše. Sve je moralo da se sašije iznova, na brzinu, a da niko spolja ne primeti. Ako ste ikad gledali svadbenu fotografiju i pomislili da je sve izgledalo jednostavno - evo vam odgovora.

Ime koje nisu odštampali

Najveća priča oko te haljine nije o materijalu. Godinama se uopšte nije znalo ko ju je stvorio. Autorka je bila En Lou, afroamerička krojačica koja je već oblačila žene američkog visokog sloja i do Žaklin stigla preko njene majke. U svom izveštaju The New York Times nije pomenuo njeno ime. Napisao je da je haljinu izradila „krojačica u boji”.

Hiljadu dvesta gostiju, torta od pet spratova, ekskluzivni fotograf iz Time-a - i mesta za dve reči o ženi koja je sašila jedini komad po kojem se celo venčanje pamti. Priznanje za En Lou došlo je godinama kasnije, kad je efekat od njega bio znatno manji nego što bi bio tog dana.

Sedamdeset tri godine kasnije, crkva u Njuportu i dalje je otvorena za javnost i i dalje privlači turiste upravo zbog tog venčanja. Priča koju pričaju vodiči je o Kenedijevima. Priča koju vredi ispričati je o tome kako lako jedno ime može da se ispusti iz teksta, i koliko dugo posle toga treba da se vraća nazad.