Preminuo Mišo Kovač: Zaćutao glas s preko 20 miliona prodatih ploča, uz koji se pevalo i plakalo širom Jugoslavije

Preminuo je Mišo Kovač. Imao je 85 godina, više od 20 miliona prodatih ploča i pesme koje znaju i ljudi koji nikada nisu kupili nijednu. Preminuo je juče popodne, u svom domu u Splitu, a pre smrti izrazio je želju da bude sahranjen u Zagrebu.

Za mlađe je to ime iz kafanskog repertoara. Za generacije koje su odrasle u Jugoslaviji, to je bio glas koji je uvek bio negde u prostoriji. Država se raspala, a pesme su preživele granicu.

Rođen je 16. jula 1941. u Šibeniku, za vreme italijanske okupacije, u ulici iz koje su izašle još dve velike karijere: Vice Vukov i Arsen Dedić. S Dedićem je decenijama kasnije snimio duet „Mi smo lišće s iste grane”. Školovao se za tapetara, a za mikrofon se odlučio sa šesnaest godina. Kada je 1961. podelio prvo mesto na takmičenju Prvi glas Šibenika, za nagradu je izabrao singl Elvisa Prislija, pevača koji će obeležiti celu njegovu karijeru.

Ugovor s Jugotonom potpisao je 1964. godine. Status zvezde doneo mu je „Više se nećeš vratiti” iz 1969, pesma tada mladog Đorđa Novkovića, s gotovo 190.000 prodatih singlova. S pet ploča u preko 250.000 primeraka, te godine je postao najprodavaniji pevač izdavačke kuće. Pobeda na Splitskom festivalu 1971. s pesmom „Proplakat će zora” učinila ga je najpopularnijim pevačem u Jugoslaviji. Te godine zamalo je poginuo u saobraćajnoj nesreći kod Zadra: brkove, kasnije svoj zaštitni znak, pustio je da sakrije ožiljak iznad gornje usne.

Usledile su dve decenije na vrhu: „Ostala si uvijek ista”, „Ako me ostaviš”, „Sutra mi sude”, „Ti si pjesma moje duše”. Pet puta je proglašen za pevača godine, a 1989. i za ličnost godine u Jugoslaviji.

Devedesete

Tada je došao najteži deo. Godine 1992. njegov šesnaestogodišnji sin Edi poginuo je u Zagrebu pod nerazjašnjenim okolnostima. Posle Edijeve smrti održao je veliki koncert, Noć sveća, na splitskom Poljudu, pred 50.000 ljudi, i objavio da više neće nastupati. Devedesetih je izgubio i majku i mlađeg brata, a usledile su godine depresije i 1999, iz koje zamalo nije izašao živ.

Nije održao reč da će zaćutati, i za to mu je publika oprostila. Vratio se koncertom u Domu sportova, snimio nove albume i duete s ćerkom Ivanom, ponovo pobedio na Splitskom festivalu, a 2012. dobio je Porin za životno delo.

Ni politika ga nije zaobišla. Pred prve višestranačke izbore izjavio je da „ako ovi dođu na vlast, za mene ovde više nema mesta”, misleći na HDZ. Kasnije je nastupao za tu partiju, bio je u prijateljskim odnosima s Franjom Tuđmanom i svedočio na suđenju Ivi Sanaderu u aferi Fimi Media, gde je tužilaštvo tvrdilo da su mu nastupi u kampanji plaćani iz crnih fondova. On ih je objašnjavao odlukom sina Edija, člana partije od 1990. godine. Balkanska priča: zvezde preživljavaju režime, ali im retko beže.

Pamtiće ga po jednoj slici. Naočare, brkovi, lančići, podignute ruke, spušten mikrofon, a hiljade ljudi pevaju umesto njega. Sada pevaju bez njega.