Istorija pokazuje da najveće ekološke tragedije nisu počele sirenama, eksplozijama ili upozorenjima. Počele su tiho.

U Japanu, stanovnici Minamate godinama nisu znali da preko ribe unose živu u svoj organizam. U SAD, hiljade porodica živele su na toksičnom otpadu ne budući svesne rizika. U drugim slučajevima, ljudi su godinama pili zagađenu vodu, dok su zvanična uveravanja bila da je sve u redu.

Zajedničko za ove primere je jedno: istina je postala očigledna tek kada posledice više nisu mogle da se sakriju.

Upravo zato, kada je reč o industrijskim kapacitetima koji mogu uticati na životnu sredinu, javnost ima pravo da postavlja pitanja. Integrisana ekološka dozvola ne treba da bude kraj debate, već početak transparentnosti. Ona ne treba da zameni poverenje, već da ga potkrepi činjenicama.

Kada se kao gorivo koristi otpad, a nema potpunog uvida u njegov sastav, poreklo, kontrole i rezultate merenja emisija, sasvim je opravdano postavljati ozbiljna pitanja.

Otpad nije obično gorivo. Njegov sastav može značajno da se razlikuje, a od toga zavise i emisije koje se stvaraju pri sagorevanju.

Građani imaju pravo da znaju šta se ispušta u vazduh, kako se prate emisije, ko vrši merenja, koliko često se kontrolišu i da li su rezultati javno dostupni. Samo potpuna transparentnost i nezavisni monitoring mogu stvoriti poverenje.

Istorija nas ne uči da svaka fabrika zagađuje. Ona nas uči da ćutanje, nedostatak informacija i ignorisanje sumnji mogu imati visoku cenu.

U pitanju nije samo ekologija. U pitanju je zdravlje sadašnjih i budućih generacija. A zdravlje nikada ne sme da se temelji na pretpostavkama, već na proverljivim dokazima i javnoj odgovornosti.