Postoji jedan svajcarski grad koji se redovno pojavljuje na spiskovima „najlepsih”, a retko na marsrutama turista koji lete ka Svajcarskoj. Zove se Tun, lezi u kantonu Bern, a ime mu dolazi od keltskog dunum - utvrdjeni grad. Sedi na obali jezera koje je leti centar celokupnog drustvenog zivota, a u vedrim danima se na njegovoj povrsini ogledaju Alpi.

Tun je bio deo Svetog Rimskog Carstva i u srednjem veku dobio status grada, sto ga je pretvorilo u trgovacki centar. Ali za turizam je postao zanimljiv tek u 19. veku, kada je na jezero stigao prvi parni brod, a 1859. i zeleznicka linija iz Berna. Tada je dosao i jedan stanovnik vredan pomena: Sarl Luj Napoleon, buduci Napoleon III, koji se tu skolovao u artiljerijskoj vojnoj akademiji.

Nije bio jedini koji je prosao ovim ulicama. Gete je tu zastao 1779, tokom svog drugog putovanja kroz Svajcarsku. Johanes Brams je proveo nekoliko leta u naselju Hofsteten, gde je komponovao dela inspirisana jezerom i planinama. A Ferdinand Hodler, jedno od kljucnih imena srednjoevropskog simbolizma, upravo je ovde napravio prve korake kao slikar.

Razgledanje pocinje u srednjovekovnom jezgru, tacnije na Obere Hauptgasse - ulici sa dva nivoa i podignutim trotoarima, najfotografisanijoj u gradu. Danas su dole kafici i prodavnice, ali nekada su donji nivo bili magacini i radionice, a gornji je sluzio kao pesacka zona i ulaz u stanove. Na broju 33 ziveli su Napoleon III i njegova majka.

Na kraju ulice je Rathausplatz, trg izgradjen oko 1500. godine, gde se svake subote postavlja pijaca sa povrcem, vocem i lokalnim specijalitetima. Tu su i Opstina - zgrada koja kombinuje poznu gotiku sa ranom renesansom - i barokna Burgerhaus iz 18. veka. Drugi vazan trg, Mühle, do 1970. godine bio je mesto gde se zito mlelo u brasno; osamdesetih je preuredjen i danas je centar nocnog zivota.

Grad deli reka Ar, preko koje prelaze drveni mostovi i postoje brane koje regulisu protok na izlazu iz jezera. Leti je sasvim normalno videti surfere kako koriste struje kraj otvorenih kapija - surfovanje u reci, usred grada, pod Alpima. Na jednom delu reka formira malo ostrvo, gde je trgovacka zona Bälliz sa nedeljnim pijacama.

Do gornjeg dela se penje preko Kirchtreppe - strmih uskih stepenica pokrivenih drvetom, gde su cak i oluci prilagodjeni formi i imaju dvostruku visinu. Na pola puta je mali paviljon sa zidnim slikama, dovoljan razlog da zastanes i uzmes dah.

Gore se prvo vidi crkva sa osmougaonom kulom i prostranom baroknom ladjom. Posle Reformacije je adaptirana za propovedi na postojecoj strukturi, ali je 1737. morala biti srusena zbog loseg stanja i ponovo izgradjena.

Do nje je zamak, cije se cetiri bele kule vide sa svake tacke u gradu. Gradili su ga vojvode od Ceringena u 12. veku, da bi pokazali svoju moc i kontrolu nad trgovackim putevima. Danas se u njemu nalazi muzej na pet spratova sa preko 17.000 predmeta - crkvene tapiserije iz 13. i 14. veka, i dagerotipija zamka snimljena 1844. od Franciske Melinger, prve svajcarske fotografkinje.

U basti oko zamka nalazi se Thun Panorama, jedna od najstarijih sacuvanih panoramskih slika na svetu. Kruzno platno od 360 stepeni, napravljeno izmedju 1809. i 1814. od Markarda Vohera, visoko sedam i dugo 38 metara - grad, kakav je bio pre vise od dva veka.

Ako ostanes duze: priobalna setna staza od starog jezgra do Hunibaha je oko dva kilometra. Usput se vidi zgrada nekadasnjeg hotela Thunerhof, izgradjenog 1875. sa rimskim stubovima, zidnim slikama i vitrazima - najluksuznijeg u regionu sve dok Prvi svetski rat nije unistio biznis; hotel je definitivno zatvoren 1934, a danas je u njemu Muzej umetnosti. Na juznoj obali je pak zamak Sadau, gradjen izmedju 1846. i 1854. za bankara iz Nojenburga, danas butik-hotel sa restoranom.

Dakle: 17.000 muzejskih predmeta, panorama od 38 metara, zamak iz 12. veka i jezero u kojem se ogledaju Alpi. Sve to u gradu za koji vecina putnika nije ni cula, zato sto voz iz Berna traje manje od pola sata i vecina prolazi kroz njega bez izlaska.