164 kilometra na sat. Na deonici gde je dozvoljena brzina 80. Duplo brze od maksimuma, u zemlji u kojoj se granicni prelazi svakog leta pune ljudima koji cekaju po sat vremena za pecat u pasosu.

Vozac je 46-godisnji poljski drzavljanin, oznacen inicijalima M.J. Vozio je „ford” sa poljskim registarskim tablicama. Kamere „Bezbednog grada” su ga evidentirale jos dok je bio u pokretu, a policija ga je presrela 22. avgusta u 17:53, na izlazu iz zemlje preko granicnog prelaza Tabanovce. Protiv njega ce biti podneta krivicna prijava po clanu 297-A Krivicnog zakonika - bezobzirna voznja motornim vozilom.

Znaci, sistem je radio. Kamera ga je snimila, baza ga je zapisala, policajac na granici ga je prepoznao. Ceo lanac je funkcionisao tacno onako kako treba da funkcionise.

I tu je ono sto vredi primetiti: on je uhvacen na izlazu. Ne dok je vozio 164 na sat, nego satima kasnije, kada je vec zavrsio sa voznjom i hteo da ode. To znaci da je izmedju trenutka prekrsaja i trenutka hapsenja automobil sa tom brzinom nastavio da se krece po makedonskom putu, pored makedonskih vozila.

Ovo je drugi stranac priveden na Tabanovcu po istom modelu u kratkom periodu. Jedan dokaz da ih „Bezbedan grad” sve vidi. Drugi - da je granicni prelaz, a ne put, mesto gde racun konacno stize.

Pitanje koje ostaje nije da li kamera funkcionise. Funkcionise. Pitanje je zasto se mora cekati da neko pozeli da napusti zemlju da bi bio zaustavljen, kada je brzina izmerena u realnom vremenu.