Kuca iz sedamdesetih, 330 kvadrata, na Uribe Kosti u Biskaji, nedaleko od Kantabrijskog mora. Originalni projekat bio je pod nadzorom arhitekte Sekundina Zuasa - ime koje u spanskoj arhitekturi znaci nesto. Pedeset godina kasnije, studio Garmendia Cordero ju je preuzeo i uradio nesto sto se vecina renoviranja ne usudjuje: nije je ukrasio, vec ju je preokrenuo naopako oko jedne jedine ideje.

Ta ideja je basta. Cela prerada polazi od pitanja kuda kuca gleda, a ne kako izgleda iznutra. Originalni raspored je reorganizovan da bi se dobili mnogo otvoreniji, veci i fleksibilniji prostori, a svaka odluka potom proizlazi iz veze izmedju unutrasnjosti i zelenila. Kod nas se renovira suprotno - prvo se bira plocica, pa se onda gleda sta ce ispasti.

Ulaz odmah kazuje kako ce kuca funkcionisati. Napravljen je kao japanski predvorje, sa nekoliko stepenika, drvenim plafonom i drvenim vratima - mesto gde se fizicki spustas na drugi nivo pre nego sto udjes. Nije dekoracija; to je najava rasporeda koji sledi.

Dnevna soba je u dve visine, sa razlikom od tri stepenika. Donji deo je organizovan oko kamina sa ugradjenim mestom za drva, a iznad njega ide drveni plafon sa letvicama. Ugaona sofa je zidana, u svetlo zalfija zelenoj. Pod je mikrocement, kontinuiran kroz ceo prizemni deo - bez pragova, bez prekida. Umesto zida ka dvoristu stoji ogroman pokretni stakleni zid sa drvenim ramom.

Radna zona je najzanimljiviji potez, zato sto je nema kao posebnu sobu. Otvorena je i ka dnevnoj i ka trpezariji, bez ijednih vrata, sa ugradjenim radnim stolom, dve Cesca stolice i lebdecim drvenim policama. Mesto za rad koje nije kancelarija, u kuci koja nije htela da ima prostoriju sto stoji prazna dvadeset sati dnevno.

Trpezarija nastavlja istu logiku. Povezana je i sa kuhinjom i sa radnim delom, sa drvenim stolom i visecom lampom, i sa pogledom ka basti. Sluzi za jelo, za rad i za igru - sto je iskren opis toga kako se jedan sto zaista koristi.

Kuhinja je delimicno zatvorena, ali sa staklenom pregradom u drvenom ramu i unutrasnjim prozorom koji gleda ka dnevnoj i ka radnom delu. To je resenje koje se retko vidi - ni zatvorena kuhinja starog tipa, ni potpuno otvorena. Miris ostaje unutra, razgovor izlazi napolje.

Jedna stvar iz originalne kuce zadrzana je namerno: stepeniste. Skulpturalna ograda, obojena u jaku crvenu, preko belih stepenika. To je jedini komad koji nedvosmisleno kazuje da je kuca iz sedamdesetih, i bas zato nije dirnut. Svako renoviranje se suocava sa ovim pitanjem - sta sacuvati. Odgovor ovde je bio: ono sto ima karakter, cak i kada je glasno.

Spavaca je suprotnost svemu tome. Minimalisticka, u belom, sa belim stubovima, drvenim vratima i uzglavljem od resetkastog pletiva, i velikom monsterom kao jedinim elementom boje. Soba koja svesno nema sta da kaze.

Kupatila pak vracaju smelost. Glavno je oblozeno od poda do plafona kvadratnim plocicama u mentol svetlo plavoj, sa zaobljenim keramickim lavaboom, visecom skoljkom i tamnoplavim armaturama. Pomocno ide na roze - kvadratne plocice od zida do zida, kruzni beli lavabo i crna baterija. Dve male prostorije koje su prihvatile da budu potpuno u jednoj boji, sto je daleko hrabrije od jos jednog belog mozaika.

Donji nivo nosi sve sto obicno narusava lepotu jedne kuce - teretanu, veseraj i garazu. Uklonjeni iz pogleda, a ne pretvoreni u problem.

Napolju je natkrivena terasa sa drvenim gredama i stolom u koralnoj boji, a staro drvece iz originalnog dvorista je zadrzano. To je i poslednja poruka ovog projekta: postojece se ne rusi automatski. Ni drvece, ni crveno stepeniste, ni betonski stubovi koji su ostali vidljivi.

Trista trideset kvadrata su luksuz koji malo ko ima. Ali ideja ispod njih nije skupa - da se kuca okrene ka onome sto vec ima, umesto da se zatvori u sebe. To funkcionise i na osamdeset kvadrata sa balkonom.