Kuca nije bila planirana. Rozita Misoni bila je u taksiju na putu kroz severoistocnu Sardiniju, videla je kroz prozor biro za prodaju parcela, rekla vozacu da stane - i za nedelju dana kupila dve male kuce. Glavna vila dosla je deceniju kasnije.

To je pocetak price koju danas pricaju njena cerka Andjela Misoni i unuka Tereza Makapani, u vili u Puntaldiji koja je i dalje porodicna, a ne rezidencijalna. Razlika se vidi u svakoj prostoriji.

Ulaz je kamen, a pogled je more

Fasada je od kamena, terase i basta spustaju se ka Mediteranu, a bazen je postavljen tako da mu se ivica spaja sa horizontom. Na jednoj od terasa je indonezanska bambusova sofa. Pored bazena su lezaljke Patricije Urkiole za „Moroso” i pufovi „Misoni houm” - i to je gotovo jedino mesto gde se brend pojavljuje otvoreno.

Dnevna soba je dokaz da se ukus ne kupuje u kompletu

Velika sofa je „Kapelini”, ali je tekstil preko nje vintidz „Pjer Fre”, a jastuci su „Misoni houm”. Sto je keramicki. Fotelje su pletena ratana iz pedesetih. Nista nije iz iste serije i nista ne pokusava da bude.

Na zidovima je italijanska keramika iz Vijetrija i francuski komadi, a konzola je delo Maura Morija - pored nje stoje tradicionalne sardinijske korpe. To je kombinacija koja u katalogu nikada ne bi prosla, a u prostoriji radi, jer je svaki komad u nju usao u razlicitoj godini i iz razlicitog razloga.

Zbirka koja objasnjava celu kucu

U dnevnoj sobi je izradjena polica namenjena jednoj jedinoj stvari - kolekciji keramickih nocnih lampi iz Valorisa, sa morskim motivima. Nije dekoracija kupljena da popuni prazninu. Polica je napravljena po zbirci, a ne obrnuto. To je razlika koja kucu cini neciju, umesto kucom iz casopisa.

Spavaca soba ima televizor iz osamdesetih

Tacno tako: vintidz „Saba” televizor od reciklirtanog drveta, dizajn Filipa Starka iz osamdesetih, ostao u upotrebi kao predmet. Soba ima trem okrenut ka Mediteranu. Kuhinja je skromna i funkcionalna, bez ijednog poteza namenjenog fotografiji. Iznad trpezarijskog stola stoji delo Megi Kardelus za „Kapelini”.

Sta kazu njih dve

Andjela kaze da je od majke Rozite nasledila estetsku osetljivost, a od oca Otavija „nacin gledanja na zivot zasnovan na slobodi, radoznalosti i nezavisnosti misli”. Za samu kucu kaze da „izvan nesumnjive lepote i izvanredne okoline, ovo mesto je duboko povezano sa trenucima koje smo ovde gradili tokom vremena”.

Tereza, pak, pamti leto kada je njena majka skupljala prazne plasticne flase i od njih napravila splav. Danas kaze da se njen ritam ovde „krece prekrasno sporo, i upravo to najvise volim”. Za vintidz predmete i buvljake kaze da je to strast koju deli sa bakom i majkom otkad pamti.

Ono sto se iz ovoga zaista moze uzeti

Ne vila, ocigledno. Ni bazen, ni Urkiola, ni Stark. Ono sto se prenosi je metod: jedna polica napravljena za nesto sto vec imas, tri razlicite stolice umesto jednog kompleta, keramika kupovana kroz dvadeset godina umesto sest istih komada kupljenih u jednom danu.

Ovo je i najskuplja porodica u prici, i najjeftinija lekcija iz nje. U kucama gde je sve kupljeno odjednom, godine se ne vide nigde - a upravo su one jedino sto novac ne resava.