Noć pred venčanje Viktorija je provela među cvećem koje su joj poslali rođaci i prijatelji, i od njega je sama povezala svoj venčani buket. Umesto gotovog aranžmana iz cvećare, u rukama je ponela parče svakoga ko je voli.

Mlada ima španske i argentinske korene. Sa Đanmarkom se venčala 20. decembra u Buenos Ajresu, posle devet godina zajedno. On ju je zaprosio u Urugvaju, na plaži, u sumrak. Venčanje je, kaže, trebalo da spoji dva sveta: „Tražila sam mešavinu španske elegancije i argentinskog boemskog duha, uvek sa suptilnošću.”

To je nosila i na sebi. Venčanicu potpisuje dizajnerka Alehandra Valero: model bez bretela od svilenog šantunga, koji može da se transformiše, sa ogrtačem od tila koji se skida i na kome su izvezeni cvetovi od zlatnog lureksa. Na ušima je imala starinske minđuše, poklon bake, koja nije mogla da prisustvuje. Na nogama je imala sandale od zelenog lana sa štiklom marke Flordeasoka, kasnije zamenjene niskim čizmama, a kosu je skupila u nisku punđu, uz prirodnu šminku.

Venčanje je bilo u Argentinskoj asocijaciji za polo, na otvorenom, a obred je održan na stazi pored drveća. Za proslavu je podignut šator u beduinskom stilu, u kome su bili večera i zabava. Dekor je počeo u belom tokom obreda, a zatim dobio žute, narandžaste i nežnoružičaste tonove, limunove i limete, sveće i lampe od pletene trske.

Venčanje je organizovala agencija Plan Events, ali za mladence najvažniji deo nije mogao da se iznajmi: zaveti koje su sami napisali. „Bilo nam je važno da izgovorimo ono što osećamo pred našom porodicom i prijateljima”, priča Viktorija.

Na Balkanu je svadba porodični projekat, sa kumovima, tetkama i bakama koje imaju reč o svemu, od muzike do sarme. Ovo venčanje na drugom kraju sveta koristi balkanski recept na tiši način: bakine minđuše, cveće od najbližih i nekoliko rečenica izgovorenih naglas. Nije li to ono što se na kraju najduže pamti?