U 96. godini preminuo je ser Vilijam Heseltajn, čovek koji je gotovo tri decenije bio desna ruka Elizabete Druge i koji je britansku monarhiju promenio u nešto što danas izgleda očigledno: da kraljica mora da se vidi. Rođen u Australiji, bio je prvi Australijanac koji je postao lični sekretar kraljice, funkciju koju je obavljao od 1986. do 1990. godine. Oni koji su ih gledali izbliza pričaju da ga je kraljica zvala „moj Bil”.

Njegova karijera u palati počela je priznanjem koje bi danas diskvalifikovalo svakog kandidata. Kada je došao u pres-službu, rekao je da nikada ranije nije radio sa novinarima. Odgovor je bio da se to „verovatno smatra prednošću”. Upravo taj čovek bez iskustva sa medijima kasnije će ostati zapamćen kao onaj koji je krunu otvorio prema njima.

Heseltajn je shvatio da institucija mora da se očoveči, a da ne izgubi svečanu težinu. Njemu se pripisuju šetnje među narodom, kada članovi kraljevske porodice direktno pozdravljaju ljude na ulici, kao i čuveni dokumentarac iz 1969. o svakodnevnom životu kraljevske porodice. Za film se nije pravio skroman: „Ostaviću skromnost po strani i reći da sam u suštini ja bio čovek koji je smislio i sproveo ideju.”

Njegova filozofija staje u jednu rečenicu: „Iako nije bila uloga monarhije da bude previše avangardna, ona nije mogla sebi da dozvoli da previše zaostane za vremenom.” Iz tog uverenja proistekao je i njegov predlog da kraljevska porodica počne da plaća porez ranije nego što je na kraju morala, a u medijskim krizama spekulacije o političkim stavovima kraljice nazivao je „neosnovanim”. Koliko institucija na Balkanu ima nekoga unutra ko će im reći da ne smeju previše da zaostanu za vremenom - i koliko bi ga poslušalo?

Kraljica je cenila njegov opušten stil dok su zajedno pregledali novine. Najviše anegdota ostalo je iz leta u Balmoralu. Jednom je tamo pustio bradu, a kraljica mu je nežno rekla: „Pa, pretpostavljam da ovde gore nije loše.” Heseltajn je razumeo poruku i obrijao se pre povratka u London. U lovu u škotskim visijama pravila su bila stroga: svaki ranjeni jelen morao je da se pronađe i dokrajči, a potom da se popije i mala čašica viskija koju su svi dobijali.

Miran um pokazao je i u državnim krizama, poput burne smene australijskog premijera Goa Vitlama 1975. godine. Vest je dobio u tri sata ujutru. „Pomislio sam da u to vreme neću buditi kraljicu kada ionako ne može ništa da uradi”, pričao je, pa joj je rekao lično za doručkom. Bivši australijski premijer Džon Hauard opisao ga je kao „pravog sina Zapadne Australije” koji je svojoj naciji i svom suverenu služio s velikom čašću, održavajući besprekornu granicu između svojih uverenja i saveta koje je davao kruni.

Posle smrti kraljice, Heseltajn ju je opisao jednom rečenicom: „Verujem da je, kao i svako ko ju je poznavao, čovek iz sobe izlazio utešen.” Na račun svog porekla šalio se do kraja: obe strane njegove porodice stigle su u Australiju sa Prvom flotom, brodovima sa osuđenicima - iako, kako je žurio da doda, nijedna nije bila među osuđenicima. Ironiju nije izgubio do kraja, ni kada je govorio o samom sebi.