Dvadeset i pet godina Ohridskog sporazuma, dve odvojene proslave: Vlada u sali, DUI u svojoj

Dvadeset i pet godina od Ohridskog okvirnog sporazuma, a država nije uspela da organizuje jedno zajedničko obeležavanje. Vlada je održala svečanu sednicu. DUI je održao svoju proslavu. Svako pred svojim spomen-pločama, svako sa svojom verzijom istog dokumenta.

Vladinom sednicom je predsedavao vicepremijer Aleksandar Nikoloski. Premijer Hristijan Mickoski nije bio prisutan - jubilej je obeležio objavom na Fejsbuku. „Prošlost ne možemo da promenimo, ali možemo da odlučimo kakvu budućnost ćemo graditi”, napisao je. Za dokument koji je zaustavio rat 2001. godine, to je prilično ekonomično prisustvo.

Prvi vicepremijer Bekim Sali poručio je da ako su političari iz 2001. izgradili mir i institucionalnu jednakost, ova generacija mora da izgradi dugoročno poverenje među zajednicama. Nikoloski je pak iskoristio priliku da progovori o autoputevima Skoplje-Blace i Tetovo-Gostivar, ali nije propustio ni da uperi prst ka DUI da sporazum koriste za partijske poene.

DUI sa svojom proslavom i svojom porukom

Iz DUI su odgovorili da Ohridski sporazum ne može da se prihvata selektivno - da se poštuje tamo gde odgovara vlasti, a da se zaobilazi tamo gde garantuje jednakost. Partija se predstavila kao nosilac procesa pretvaranja sporazuma iz mirovnog dokumenta u ustavnu i institucionalnu realnost.

Predsednica Gordana Siljanovska-Davkova bila je u Strugi, gde je poručila da je baš taj grad elokventan primer poštovanja različitosti. Lider Alijanse za Albance Arben Taravari zatražio je novi sporazum. Ministar pravde Jeton Šasivari izjavio je da je sporazum tekuća institucionalna odgovornost, a ne samo istorijski datum. Predsednik Sobranja Afrim Gaši pozvao je da se dokument gleda iznad političkih razlika.

Svako od njih ima poentu. Problem je što je nijedan od njih ne izgovara pred istim stolom.

Ko je sedeo za tim stolom 2001.

Sporazum je potpisan 13. avgusta 2001. godine, u predsedničkoj rezidenciji na Vodnu, posle oružanog sukoba. Potpisali su ga tadašnji predsednik Boris Trajkovski, premijer Ljubčo Georgievski, lider SDSM Branko Crvenkovski, lider PDP Imer Imeri i lider DPA Arben Džaferi, uz posredovanje EU i SAD.

Nijedan od petorice potpisnika više nije u politici. Trojica nisu živa - Trajkovski je poginuo 2004, Imeri je preminuo 2008, Džaferi 2012. A dokument koji su potpisali i danas se tumači različito, u zavisnosti od toga ko drži govornicu.

Dvadeset i pet godina je dovoljan rok da jedna država reši da li ima zajednički datum ili dva odvojena. Odgovor koji su institucije dale ove srede bio je jasan i bez ijednog izgovora: dve proslave, dve sale, dve publike. Kada dođe sledeća godišnjica, vredi proveriti da li je neko bar jednom predložio da sednu zajedno - ili su se svi složili da je ovako udobnije.