Srbija gori vec vise od mesec dana, a predsednik Aleksandar Vucic otisao je do Deliblatske pescare da naciji kaze da je ona - velesila. „Mi smo evropska velesila u gasenju pozara”, izjavio je, dodajuci da su srpski helikopteri bolji od evropskih jer nose veci teret. Pozar tamo gori od 21. jula.

Brojke koje je naveo sam Vucic zvuce kao uspeh sve dok se ne procitaju paznjivo: nema poginulih, nema izgorelih objekata. Izgoreo je jedan mobilni toalet. Tri vatrogasca su se nasla u opasnosti od vatrenog vrtloga. To je spisak stete koji vlast nudi kao dokaz vrhunske efikasnosti - dok je taj isti pozar zahvatio oko 3.960 hektara, od cega 3.111 hektara sume.

Kada pomoc nije bila potrebna, pa odjednom jeste

Najzanimljiviji deo price nije pozar, nego hronologija izjava. Ministar Dacic je 7. avgusta tvrdio da Spanija i Francuska traze pomoc od Srbije, a ne obrnuto. Vucic je 16. avgusta rekao da je pomoc bila ponudjena, ali da nije bila potrebna. A sada na terenu rade Blek hok helikopteri iz Ceske, Slovacke i Rumunije, plus ruski Iljusin - i to je ruski trazen prvi, zbog veceg kapaciteta.

Dakle, velesila koja prima pomoc od tri susedne drzave i jedne daleke. Da li je to velesila ili je to obican, normalan sistem uzajamne pomoci kakav postoji sirom Evrope svakog leta? Razlika je samo u tome sto ostali ne odrzavaju konferenciju za novinare da to objave.

Devet godina opreme

„U poslednjih devet godina nabavili smo vise opreme nego u prethodnih trideset”, rekao je Vucic. Recenica je dizajnirana da zvuci kao investicija, ali kaze i nesto drugo: trideset godina se gotovo nista nije kupovalo. Kada jedna drzava nabavlja protivpozarnu opremu tek nakon sto joj sume gore nedeljama, to nije strategija - to je reakcija.

Balkan zna ovu scenu napamet. Leto, pozar, ministar u zastitnom prsluku, kamere, i brojka hektara koju niko kasnije nece proveriti. Pitanje koje ostaje nije koliko helikoptera ima Srbija, nego zasto jedno sumsko podrucje gori vise od mesec dana u drzavi koja samu sebe proglasava velesilom u gasenju.