Maks Verstapen ima četiri svetske titule i ne mora više nikome ništa da dokazuje. Ipak, kada su ga pitali postoji li u Formuli 1 strah, nije se izvukao frazom. „Danas se još uvek može umreti na asfaltu. Nemam strah, ali svestan sam rizika.”

Rečenica dolazi kao odgovor na poznatu misao Nikija Laude - da je vozač koji ne oseća strah opasnost. Verstapen okreće scenu ka vremenu: „Šezdesetih, sedamdesetih ili osamdesetih, staze i sve oko njih bilo je toliko opasno da je uvek postojala mogućnost da umreš svaki put kad uđeš u bolid.” Danas su nivoi bezbednosti mnogo viši. Ali nisu nula. On jednostavno odbija to da nazove strahom - to je svest o situacijama koje mogu loše da se završe.

Madrid kao „novi Monako” - a on tamo nikada nije bio

Nova gradska staza u Madridu već se reklamira kao sledeći Monako. Verstapen na to odgovara nečim što se retko čuje od sportiste u kampanji: ne zna. „Prvo, nikada nisam bio u Madridu.” Nije vozio stazu ni na simulatoru. „Ne znam šta da očekujem; ali pretpostavljam da je upravo to uzbudljivi deo.” Krivinu koja nosi ime La Monumental videće na licu mesta.

Ima nečeg osvežavajućeg u vozaču koji na pitanje o očekivanjima odgovara da nema očekivanja. Koliko puta slušamo sportistu koji stiže negde i već zna da je mesto „magično”?

Kako se trenira glava koja se ne lomi

Moto časovničarskog brenda koji predstavlja glasi „Ne pucaj pod pritiskom”. Upitan kako se to trenira s dvadeset vozača iza leđa koji čekaju grešku, Verstapen odgovara s ukupno tri rečenice: „Ne komplikuj stvari previše. Znam ko sam i verujem sebi.” Toliko.

Istu ekonomičnost primenjuje i na titule. Da li je odbrana prvenstva zadovoljstvo ili samonametnuta tiranija? „Nikada mi nije bilo važno da li sam lovac ili lovina, jer na kraju sve zavisi od toga koliko je dobar tvoj bolid.” I dodaje nešto što šampioni retko izgovaraju naglas - da je svestan da će u jednom trenutku ponovo izgubiti, i da je to u redu.

Telo plaća u vratu, krstima i ramenima

Vozači odavno nisu samo vozači. Verstapen kaže da su zone gde najviše treba da bude jak vrat, donji deo leđa i ramena, plus noge zbog sile pri kočenju. Ali odbija da od toga pravi mitologiju: svaki sport troši svoje mišiće. „Ako fudbaler sedne u bolid Formule 1, i on će izaći uništen.”

O ishrani je još otvoreniji: „Ne živim s ekstremnom rigidnošću biciklista na dijeti.” Ima slobodne obroke, ima ih svesno, i tačno zna kada sme da uživa u dobrom obroku i kada mora ponovo da se stegne. Jedino pravilo koje si je sam nametnuo jeste da ne sme da izađe iz bolida s osećajem da ga je telo ograničilo.

Nasleđe: čovek koji je ostao svoj

Na pitanje šta bi voleo da otac jednog dana kaže sinu pred vitrinom s njegovim kacigama, odgovor nije o trofejima. „Voleo bih da govori o nekome ko je, pre svega, ostao veran sebi.” Tek posle toga dolazi neukrotivi takmičar koji nije ostavljao nijedan gram izvedbe neiskorišćen.

A na pitanje kakav bi savet dao sedamnaestogodišnjaku koji je prvi put vezao pojaseve u Toro Rosu - nikakav. „Prava vrednost života je u tome što ne znaš šta donosi budućnost.” Treba da se saplešeš, da pogrešiš i da prođeš kroz teške dane. Retka rečenica u sportu gde svi prodaju sigurnost.