Makedonski rubin dobija ono što mnogi bolje prodavani makedonski proizvodi nemaju - sistem koji dokazuje da je ono što piše da jeste. Formirana je Komisija za makedonski rubin, koja će raditi na uspostavljanju sertifikacije i sledljivosti: odakle je iskopan, ko ga je obradio i kako je stigao do prodaje.

Radni sastanak u Ministarstvu energetike, rudarstva i mineralnih sirovina vodila je ministarka Sanja Božinovska, zajedno s članovima komisije, predstavnicima Državnog zavoda za industrijsku svojinu, nadležnim sektorima za geologiju i rudarstvo i direktorom Geološkog zavoda Ivicom Andovim.

Šta se tačno uspostavlja

Prioriteta su četiri. Prvo, sistem sertifikacije - kamen koji se prodaje kao makedonski rubin moraće da nosi dokaz o poreklu i autentičnosti. Drugo, katalog i registar ovlašćenih proizvođača i obrađivača, s evidencijom količina i kretanja kamena. Treće, standardi za obradu, označavanje i predstavljanje na tržištu. Četvrto, sprečavanje da se drugi minerali predstavljaju kao makedonski rubin, plus aktivnosti za međunarodno priznavanje.

„Zaštitom makedonskog rubina napravili smo istorijski korak, ali posao se tu ne završava”, izjavila je Božinovska, ističući da je cilj da kupac zna da kupuje sertifikovan, registrovan i zaštićen kamen.

Makedonski rubin je geološki jedinstven - njegova malinasta boja dolazi od hroma u kristalnoj strukturi, a nalazišta su vezana za prilepski i mariovski region.

Zašto je ovo važnije nego što zvuči

Balkan ima dugu tradiciju u proizvodnji nečega vrednog i u prodaji te iste stvari pod tuđim imenom. Domaći med, ajvar, duvan, rakija - svi su prošli kroz period kada je kvalitet bio naš, a marka tuđa. Razlika između sirovine i brenda meri se u nulama na fakturi, a ta razlika je dosad redovno završavala kod nekog drugog.

Registar i sertifikat su jedina odbrana od toga. Ako kupac u Ženevi ili Bangkoku može da proveri da kamen koji drži potiče iz prilepskog kraja i da je obrađivač u zvaničnom registru, cena prestaje da bude pregovor i postaje vrednost.

To je i tačka na kojoj cela stvar može da padne. Registar koji postoji na papiru, a nema ko da ga vodi, jeste potrošen budžet. Pitanje nije da li je komisija formirana - formirana je. Pitanje je ko će kontrolisati sledljivost na terenu, u rudniku, onda kada niko ne gleda.