Alba Dijaz objavila je video u kojem kaže da je dobila šest kilograma preko leta i da joj je teško da uđe u teretanu. „Vrti mi se u glavi kada treba da idem u teretanu”, kaže ona. Nije to izjava nekoga ko je slučajno prošao pored kamere - ona je ćerka dizajnerke Viki Martin Berokal i matadora Manuela Dijaza, i ceo život živi pred objektivom.

Rečenica koja najviše govori nije ona o kilogramima. To je sledeća: „Videće da sam se ugojila šest kilograma, da će me posmatrati.” Znači strah nije od ogledala, nego od publike. To je tačka u kojoj influenserski posao prestaje da bude posao i postaje ugovor u kojem je telo proizvod, a komentari ispod objave izveštaj za kvartal.

Ono što opisuje o letu zvuči poznato svakome ko se ikada vratio s odmora s osećajem da nešto nije završio. „Uživali smo mnogo, želimo da budemo prisutniji. Ja sam bila veoma srećna s prijateljima i porodicom, a istovremeno mi je to izazvalo anksioznost.” Sreća i anksioznost u istoj rečenici, bez protivrečnosti. Ko od nas to ne zna?

Industrija koja plaća Albu Dijaz ista je ona koja proizvodi strah od kojeg se ona sada brani. Prvo ti prodaje sliku tela, zatim ti prodaje fitnes pretplatu da bi je dostigao, a na kraju ti prodaje sadržaj o prihvatanju sebe kada odustaneš. Tri proizvoda, jedan klijent, ista kasa.

Njen zaključak je oštriji od svega prethodnog: „Jedina osoba kojoj duguješ objašnjenje si ti sam.” To je lako napisati u opisu objave, a teško živeti kada tvoj prihod zavisi od toga koliko ljudi gleda. Da li ona zaista veruje u to, videće se po onome što će objaviti za tri meseca.

Ipak, vredno je što neko s te strane ekrana to kaže naglas. Balkanske društvene mreže imaju identičnu ekonomiju sa španskim - samo su budžeti manji, a pritisak je isti. Šest kilograma nisu vest. To što je šest kilograma dovoljno da bude vest, to je vest.