Postoji selo u Slovačkoj koje izgleda kao da je izašlo iz bajke - 45 drvenih kuća u pastelnim bojama, razbacanih po planinskoj padini, sa drvenom zvonarom iz 1770. godine. Zove se Vlkolinec, leži u Zapadnim Karpatima, na oko tri sata vožnje od Bratislave. I njegovi stanovnici traže da ga skinu sa liste svetske baštine UNESKO-a. Da, hoće napolje.

Zvuči naopako sve dok ne čuješ brojke. Selo ima oko 15 stalnih stanovnika, uglavnom stariji ljudi. A prima oko 100.000 turista godišnje. Sračunaj: na svakog stanovnika dolazi nešto više od 6.600 posetilaca. To nije selo - to je zoološki vrt u kome eksponati još uvek žive unutra.

„Postali smo zoološki vrt“, rekao je upravo to Anton Sabuča, 68-godišnji stanovnik, i dodao da bi zajednica živela bolje bez oznake UNESKO-a. Turisti preskaču ograde radi fotografija, vire kroz prozore dok ljudi ručaju, gaze po privatnom posedu. Selo su upisali 1993. godine da bi ga sačuvali - a čuvanje ga je pretvorilo u obaveznu foto-stanicu, kao Halštat u Austriji ili Githorn u Holandiji.

I tu je zamka zaštite. Oznaka nosi ograničenja: ne smeš slobodno da renoviraš kuću, da proširuješ baštu, da držiš stoku. Život se zamrzava u stanju u kome je bio kad su inspektori došli da ga upišu. Selo se lepo čuva da bi ga gledali drugi - dok oni koji žive unutra ne smeju da ga prilagode sopstvenom životu.

Izlazak sa liste je gotovo nemoguć. Dosad se to dešavalo samo kad je mesto bilo trajno uništeno - ne zato što su stanovnici tražili mir. Birokratija koja upisuje na listu ne zna kako da te skine s nje. Vlkolinec ostaje lep, poželjan i prepun - selo koje plaća cenu sopstvene lepote, u sitnišu, svakog leta iznova.