Danas 43% stanovništva Japana ima srednje ili teške simptome polenske alergije. Za poređenje, u Velikoj Britaniji to je 26%, u SAD između 12 i 18%. Kako se desilo da Japan postane najalergičnija država na svetu? Ne zbog zagađenja. Zbog jednog državnog projekta iz 1950-tih godina, napravljen iz najboljih namera - i bez razmišljanja o posledicama.

Posle Drugog svetskog rata, Japan je ostao bez velikih delova prirodnih šuma. Rat ih je potrošio - drvo je bilo jedino dostupno gorivo. Oko Tokija, Osake i Kobea, planine su bile potpuno gole. Rezultat: klizanje zemlje, poplave, erozija. Vlast je morala brzo da reaguje.

Odluka je bila da se sade dve domaće vrste brzorastećih drveća: japanski kedar "sugi" i japanski čempres "hinoki". Danas te plantaže pokrivaju 10 miliona hektara - petinu cele teritorije Japana. I te plantaže su izvor polena što svaku prolet paralizuje industrijsku silu nacije.

Ekonomska šteta: 1.6 milijarde dolara dnevno u visini sezone - izgubljeni radni dani, manje potrošnje, lekovi. To je više od ukupnog godišnjeg budžeta cele Makedonije, svaki dan, za mesec. Alergije izazivaju i probleme sa spavanjem, smanjenu koncentraciju, veći rizik od astme.

Šta se radi sada? Japanska vlada u 2023. godini proglasila je alergije za nacionalni zdravstveni problem. Cilj: 50% smanjenje polena za 30 godina. Lokalne zajednice počele su da pretvaraju plantaže nazad u prirodne šume. Grad Kobe planira da 180 hektara monokultura pretvori u listopadne šume za 15 godina. Istraživači razvijaju precizne prognoze, robote koji mere koncentraciju u vazduhu, čak i genetski modifikovan oriz koji bi pomogao.

Za balkanskog čitatelja - čiji region ima svoje analogne priče (jalovine od rudnika, presušene reke od hidrocentrala, seoska erozija od poljoprivredne monokulture) - ovo je lekcija za cenu brzog rešenja. Japan je stvorio plantaže sa najboljim namerama. Sada će potrošiti 30 godina da ih odmeni, i pri tom dnevno će plaćati 1.6 milijarde dolara. Isti trend što ga gledamo na Balkan sa granitnim karjerama, sa kratko-patnim putištima, sa izgradnjom bez plana - problem nije u momentalnom rešenju. Problem je u momentu kada niko ne pitao šta će se desiti za 50 godina.