Dva tinejdžera otvorila su vatru na kompleks Islamskog centra u San Dijegu u ponedeljak, ubivši tri muškarca pred džamijom, uključujući i obezbeđenje. Dva napadača kasnije su nađena mrtva u vozilu u blizini - od samopovretnih hitaca.

FBI je odmah proglasio istragu kao hibridni krivični slučaj - sa jasnom oznakom: zločin iz mržnje. Na jednom od oružja bile su ispisane poruke mržnje koje nisu targetirale baš ovaj islamski centar, već su pokrivale „širok spektar" mržnje prema muslimanima.

Sva deca iz škole Al Rašid koja se nalazi u istom kompleksu bezbedno su evakuisana. Vreme napada: malo pred podne. Reakcija: 50 do 100 policajaca stigli su za četiri minuta - reakcija koja u apsolutnom smislu je impresivna, ali koja i naglašava veličinu problema.

Dva sata pre napada, majka jednog od napadača javila se policiji. Rekla je da je sin napustio dom sa nekoliko njenih pištolja, u kamuflaži. Policija je tretirala slučaj kao mogući suicid. Ne targetirani napad na džamiju. Ne pripremu za zločin. Samoubistvo. To je ista gledna tačka koja je prilično tipična za mnoge slučajeve anti-muslimanskih napada u SAD u poslednjim godinama.

Imam Taha Hasane sumirao je situaciju jednostavno: „Ovo je mesto za molitvu, ne bojno polje." Napad dolazi nedelja pred Kurban-bajram - jedan od najvećih muslimanskih praznika. To nije slučajnost, to je tajming.

Za balkanske muslimane, koji žive u zemljama gde vera uvek ima političku boju, ova priča je bliska. Ne prvi, ne poslednji napad na džamiju na Zapadu. Ne prva majka čije predupređenje nije bilo ozbiljno uzeto. Ne poslednja smrt muftije ili vernika koji ide po molitvi. Pitanje koje svi sebi postavljamo je ono što niko ne želi da odgovori: koliko San Dijego scenarija se dešavaju pred nego neko da vidi da je ovo trend, ne incident?