Iz Brisela drugačiji ton koji zvuči veoma slično starom. Bugarska ministarka spoljnih poslova Velislava Petrova-Čamova, u prvom obraćanju savetu ministara EU, ponovila je bugarsku poziciju - bez ustavnih izmena, nema napretka za Makedoniju.

Konkretno, Sofija želi da se implementira sporazum iz 2022. godine (tzv. „francuski predlog") - Bugari treba da uđu u preambulu makedonskog Ustava. Pored toga, traži se i poštovanje Ugovora o dobrosusedstvu iz 2017, mere protiv govora mržnje, otvaranje jugoslovenskih arhiva i rehabilitacija žrtava „komunističkog režima".

„Prozor za proširenje EU može biti otvoren narednih godina, ali Makedonija rizikuje da propusti priliku ako ne ispuni obaveze", izjavila je Petrova-Čamova. Drugim rečima - vreme teče, i ne radi u našu korist.

Bugarska pravi jednu ključnu promenu u narativu. Pitanje više nije „bilateralni spor". Sad je „deo odnosa EU sa kandidatkinjom". To znači da aparat Brisela neće biti „posrednik" - nego „sprovodilac" bugarskih zahteva. To je strateški potez koji oslobađa ruke Sofiji da koristi 27 zemalja članica umesto da pregovara sama.

Makedonski ministar Timčo Mucunski reaguje - „proces pristupanja EU treba da bude oslobođen bilateralne uslovljenosti". To zvanično govori Skoplje. Ali stvarnost - 27 zemalja članica EU. Jedna od njih - Bugarska - ima pravo veta. I to pravo će se koristiti dok Sofija ne dobije ono što traži.

Šta nudi Bugarska ovog puta? Nikakav nov pritisak nije uveden - već iskreno uvođenje starih zahteva u novu komunikaciju. Albanija i Crna Gora prave „konkretan napredak" u EU integracijama, dok Makedonija rizikuje da ostane. Ceo narativ je - svi mogu, mi ne. I to zvuči poznato svakome ko je u poslednjih 20 godina pratio diplomatski život na Balkanu.

Za Makedoniju ovo je stara dilema sa novim akterima. Ustavne izmene - sve partije protiv, birači nespremni, stvarnost - proces sa dugim zastojima. Bugarska sada implicitno kaže „ili sad, ili nikada". I to, u kontekstu nove vlade u Sofiji, nije prazna pretnja.