Dva dana pre porođaja hodala je normalno po kući, prala sudove i spremala sobu za bebu. Danas je 19-godišnja Stanka Mihajlova iz sela Banica u invalidskim kolicima. Između ta dva stanja stoji jedan carski rez u štipskoj bolnici i jedno otpusno pismo u kojem piše da je pacijentkinja otpuštena „u dobrom opštem stanju".

To otpusno pismo je centar ovog slučaja. Porodila se 26. juna 2026. godine. U dokumentu kojim je poslata kući ne stoji ništa o paraplegiji - stanju sa kojim živi već više od mesec dana i koje je, prema porodici, počelo još dok je bila hospitalizovana. Svekar Velibran Stojanov svedoči da su snaju izvadili noseći je pod pazuhom, da nije mogla da hoda, a kod kuće je stanje postalo još gore.

Dana 4. jula, vozilom hitne pomoći iz Strumice, dovezena je na Kliniku za neurologiju pri Kliničkom centru „Majka Tereza". Tamo su zabeležene promene od devetog do jedanaestog pršljena kičme. Dakle, dokumentacija o teškom stanju postoji od početka jula.

Komisija koja nije sazvana

Zakon nalaže da bolnica u ovakvom slučaju sazove komisiju za kvalitet. Direktor Kliničke bolnice u Štipu, dr Vladko Zaharijev, to nije učinio više od mesec dana - i, kako proizlazi iz reakcija, za slučaj je saznao tek pošto su ga novinari pitali.

To je trenutak na kojem vredi zastati. Ne greška pri operaciji - to će tek utvrđivati stručnjaci. Nego činjenica da se mehanizam koji postoji upravo za ovakve situacije nije uključio sam od sebe. Žena je mlada majka dvoje dece, jedno ima mesec dana, drugo tri i po godine. Ona nije nestala iz sistema - bila je u tri zdravstvene ustanove. Ipak, ništa se nije pomerilo dok slučaj nije izašao u javnost.

Ima i druga nepreciznost. Direktor strumičke bolnice dr Goce Hristov izjavio je da je reč o trećem carskom rezu. Medicinska dokumentacija koju je porodica dostavila pokazuje da je drugi. Kada se osnovni podaci razlikuju u zavisnosti od toga ko govori, teško je očekivati da će porodica imati poverenja u ono što sledi.

Ministar zdravlja Sašo Klekovski najavio je vanredni inspekcijski nadzor preko Državnog sanitarnog i zdravstvenog inspektorata u sve tri ustanove gde se lečila, kao i stručni nadzor u kojem će eksperti za ginekologiju, neurologiju i urologiju utvrđivati da li je napravljena greška. Iz Ministarstva apeluju da se ne izvlače prerani zaključci dok se ne završe svi postupci.

Apel je razuman - krivicu zaista utvrđuju stručnjaci, ne javnost. Ali postoji razlika između toga da se ne prejudicira medicinski nalaz i toga da se ne pita zašto zakonski mehanizmi nisu proradili sami. Prvo je odgovornost. Drugo bi bilo prećutkivanje.

Ako inspekcija pokaže da je sve bilo po protokolu, ostaje pitanje koji protokol dozvoljava da pacijentkinja koja ne može da hoda bude otpuštena kao „u dobrom opštem stanju". A ako pokaže da nije - onda je pitanje zašto je porodica morala da ide uživo na društvenim mrežama ispred bolnice da bi neko reagovao.