U Bolonji postoji zgrada iz pedesetih nazvana „Rezidenca ai Pini”, delo geometra Enrika Skjavine. Sedamdeset godina kasnije, njegova unuka - arhitektica Martina Gajba iz studija MpiuG - spojila je dva stana u njoj u jedno potkrovlje. To nije podatak za galeriju. To objašnjava zašto ni jedan originalni element nije srušen.

Vidljiva cigla, beton i kontinuirani prozori su ostali. To je suprotno od onoga što se kod nas događa sa svakim stanom te generacije: prva stvar koja ulazi je čekić, a prvo što odlazi je ono što zgradu čini prepoznatljivom. Ovde je odluka bila da se radi s postojećim, a ne protiv njega.

Kamin kao osa stana

Kamin je vizualni i simbolični centar, obrađen u četkanom tamnom bronzanom tonu koji se potom pojavljuje na prekidačima i komandama kroz celu kuću. Dnevni deo je u svetlosivim tonovima, s crnom bibliotekom od poda do plafona i podnom svetiljkom sa senilom od biljnih vlakana. Ovde se uvode tri materijala koja se ponavljaju svuda: termički obrađen dub, kreč na zidovima i bronza.

Trpezarija koja se ne plaši boje

Do dnevne sobe stoji stol od tamnog drveta sa šest stolica tapaciranih u duboko plavo. Nad lakiranim kredencom u električno plavom visi slika u secesionističkom stilu s početka dvadesetog veka - i upravo je iz nje izvedena cela paleta projekta: plavi tonovi, prigušeni zeleni i stari zlatni ton. Dve mesingane zidne svetiljke i porcelanske vaze u plavom i belom zatvaraju sastav.

Kuhinja, lična i efikasna

Kuhinja namerno kontrastira s trpezarijom - škafovi u grafitno sivom, ostrvo s površinama od nerđajućeg čelika i tamnog drveta, frižider skriven za lakiranim panelima. Sistem za pametnu kuću By-me Plus upravlja osvetljenjem i aparatima preko diskretnih zidnih komandi koje se uklapaju u dizajn umesto da štrče iz njega.

Spavaća kao zaklon

Crn krevet s baldahinom, tapet na sivim prugama, slika nad uzglavljem. Tekstil od braon somota, svetiljke za čitanje u četkanoj bronzi, neutralni jastuci. Sistem sam doteruje osvetljenje prema dobu dana. Kupatilo je povezano sa spavaćom preko prolaza obloženog istim tapetom - potez koji tranziciju čini nevidljivom.

Kupatilo sa slobodnostojećom kadom

Slobodnostojeća kada mekih linija, hromirana baterija montirana na pod, vertikalni radijator za peškire. Pločice u tonu taupe i mermer oko lavaboa - materijali koji se vraćaju ka epohi same zgrade, umesto da se pretvaraju da je stan nov.

Dečja soba i soba za televiziju

U dečjoj sobi ima tapacirano uzglavlje u tamnoplavom, crveni jastuci s cvetnim i ptičjim motivima i ugrađena polica poređana po bojama. Soba za televiziju je najslobodniji deo stana: polica od poda do plafona koja krije televizor za knjigama, dve bledorozne fotelje, tabure sa zebrastim printom i sofa s višebojnim tapaciranjem u plavim, roznim i zlatnim tonovima - ista secesionistička paleta, samo glasna.

Terasa kao viseća bašta

Spiralne stepenice vode do terase s neutralnim sofama i foteljama okruženim gustom vegetacijom. Kamere za nadzor su ugrađene tako da se ne vide - ista logika kao kod prekidača.

Šta smo zapravo naučili iz ovog stana? Ništo o budžetu, jer on nije objavljen, i ništo što može direktno da se preseli u skopski stan. Ali jedna odluka se prenosi svuda i ne košta ništa: neko je obratio pažnju šta zgrada ima pre nego što je rešio šta će u nju staviti. To je deo koji se kod nas najčešće preskače - i jedini koji ne može da se kupi kasnije.